Бранич

Број 1.

„Б Р А Н И Ч«

(ге1гас1из §епШШиз з. ех 1иге сопзап^шпћаћз); у заједници, н. пр. припадање једној општини (ОепоззепзсћаН, ге!гас!из ех јиге тсо1а!из); у феудалним односима (Гећпзгећак!); у заједничкој имовини (ге(гасћ !5 ех шге сопсЗот1П1); у стварном јединству имања (ге!гас1из ех 1иге угсшИаћз), итд.. (Види: Еп2ук1орасће сЗег КесМвшззепзсћаћ, ће§гјпс1еп1 уоп Бг Ргапх уоп Но1гепсЗог{, ћегаиз§е§ећеп уоп Ог Јозе{ Коћ1ег, Егз1ег Вапб, 8. 257.). Право прек.па се разликује од права више овлашћеног тиме што се право овлашћеника код права прекупа одређује према његовом односу са продавцем, а код права више овлашћеног према односу са купцем. Тако исто право прекупа треба разтиковати и од суседског права (Иасћоаггесћ!). ❖ ❖ ❖ Право прекупа, или, како се обично каже, прече право откупа, нормирано је §§ 665. и 670. —676. нашег Грађан. Законика и то у глави ХХ1У-ој која говори о уговору о продаји и куповини. У § 665-ом се каже: „Може ко и на тај начин ствар продати, да купац дужан буде у случају продаје њему најпре на откуп поднети; које ако не би учинио, продавац има право, положивши цену ствар узети". А § 670, вели: „Што се непокретних добара тиче, као миљкова и баштина, закон даје неким лицима да имају право, да имају првенство на куповину. Таква лица су смесници или заједничари. родбина најближа, која би право наследства у продатим добрима имала, која би по закону наследила, и суседи први и комшије." Тако је било до 14. маја 1847. год., када је донето Законодавно решење В № 513, које гласи: „Да се право првенства на куповину непокретних добара, које се §-ом 670. нашег Грађанског Законика и суседима или комшија.ма даје, укине, па тако да у напредак овај § и они други § §, који даље с њим о истом праву првенства дејствују, своју закону силу само за смеснике или заједничаре и за дотичну најближу родбину имају", којим је, као што се види, законско право прекупа за суседе и комшије укинуто, према чему је остало у сили законско право прекупа само за смесничаре, заједничаре и сроднике, док је уговорно право прекупа остало онако како је првобитно и редиговано. Поменуто законодавно решење учинило је то, да је § 675. изгубио сваку вредност, а тако и сви прописи код осталих §§, који говоре о суседима и комшијама.

Ова два напред цитирана § § дају законску дзфиницију права прекупа и то: први уговорног или вољног права прекупа, а други законског права прекупа. Из ове две одвојене дефиниције конструисао је проф. права на нашем правном факултету г. Жив. М. Перић општу дефиницију за право прекупа, која гласи: „ПравЈ прекупа то је такво право по коме је једно лиие овлашћено захтевати да неко друго лице. које хоће извесно своје добро да прода, њему то добро понуди прво на продају, тако да га оно може другом продати тек онда, ако овлаихћено лиие неби ствар купило." (Жив. М. Перић, Уговор о продаји и куповини, књига III стр. 164.). Из овако постављене дефиниције о праву прекупа уопште може се одмах уочити, да је то правна институција са извесним особеностима, са нарочитим карактеристикама по којима се битно разликује од осталих правних институција нашег Грађанског Законика. Карактеристике права прекупа. 1. Право прекупа је ограничење приватне својине. Целокупан привредни живот готово свих држава постављен је на принципу приватне својине. То је последица сасвим умесног тврђења, да је приватна својина главни покретач, управо мотор рада свакога члана друштвене заједнице, који се опет базира на тежњи сваког појединца за самоодржањем и постизањем благостања. Поред овог непосредног циља сваког појединца постоји истовремено и посредни циљ, да се благостањем појединаца постигне и благостање и друштвене заједнице. Па када се на пракси вековима показало да је установа приватне својине најбоље одговорила томе циљу, како у погледу материјалног богаћења друштва, тако и у погледу његовог културног и духовног подизања и усавршавања, онда није никакво чудо што се све уређене држава труде, да приватној својини даду пуну слободу, да је и позитивним законима заштите и да тиме омогуће што потпунији приватно правни саобраћаја, што лакши промет економских добара. Приватна својина код нас је загарантована Уставом од 28. јуна 1921. год. у члану 37., онако како је то чињеног и у свима нашим ранијим Уставима. Према овоме, а и §§ 22., 27., 28., а нарочито 34. и 211. Грађанског Законика, где се каже: „Друга права