Бранич

Број 2.

'7„Б Р А Н И Ч"

Страна 25.

бине и тако их индиректним путем нагнала на позајмице. Јер су законом од 29. јула 1914. чл. 1. ал. 2. обавезе узете пре 12. јула изрично изједначене са новчаним обавезама закљученим после 12. јула, у погледу обуставе рока плаћања. Тиме је створено оправдано уверење: да ће и начин исплате и једних и других обавеза држава доцније регулисати подједнако. Није било ни мислити да би држава могла предратне дужнике да заштити а ратнима да наметне исплату огромних ажија и на тај начин да их економски упропасти, када је већ у почетку и једне и друге дужнике третирала једнако у погледу обуставе рока плаћања. Зар се могло очекивати да ће законом један

предратни поверилац бити приморан да од свог предратног дужника прими за 1.000 златних динара, на име исплате свог предратног потраживања 1.035 динара, а да ће тај исти човек, када се за време ратовања под највећим тегобама, да би одржао свој живот и живот своје породице, задужи за 1.000 у злату, мислећи да ће тај свој дуг исплатити са оним што буде наплатио од свог предратног дужника, да ће, дакле, тај човек који је тако рећи био присиљен да се задужи, морати да плати зајмодавцу за 1.000 златних динара данас по курсу 15.000 динара ?! И у миру закони морају бити правични и давати свима подједнаку заштиту. (Наставиће се.)

Поводом једног случаја дела одвођења, који је, недавно, расправљен на погрешном разумевању § 188. каз. зак. Др. јанићије Јовановић.

Случај који хоћемо да изнесемо пред читаоце „Бранича", састоји се, у главном, у овоме: Овдашњи Градски Суд оптужио је Првостепеном Суду Ристу Т., за дело из § 188. каз. зак. презстављајући да је он Риста — упознао прив. тужиљу Радмилу Н., и изјављујући јој у присуству њене сестре и зета, да му се она допада и да је намеран оженити се њоме, — успео да се прив. тужиљи приближи па је у ближем познанству с њом одвео у свој стан, ту је дефлорисао и с њом дуже време у блуду живео, купујући јој, као вереници својој, разне ствари и понашајући се према њој као вереници, све дотле, док је једног дана из свог стана није уклонио и потом сасвим и напустио. Првостепени Суд решио је био да се опт. Риста за ово дело не стави под суд већ у слободу пусти, налазећи да нема никаквог кривичног дела. Но Касациони Суд, примедбама свога I. одељења под Бр. 3725, 24. поништио је решење Прв. Суда са ових разлога: Погрешио је суд што оптуженог за представљено дело из § 188. к. з. није ставио под суд, већ се још сад, при решавању, питања о стављању под суд, неправилно упустио у детаљну оцену исказа појединих сведока, онако као при завршеном ислеђењу на главном претресу. По § 161. кр. пост. суд ће, поред осталога, најпре расудиги по

тач. 1.. је ли дело за које се оптужени оптужује, уопште казнимо по закону и т. д.", а тек потом оцениће и да ли постоји представљено дело и да ли има довољно основа за стављање под суд. Суд је решење о нестављању оптуженог Ристе под суд засновао на казивању сведока Милована и Михајла, који сведоче: да се тужитељка пред њима изјашњавала, да је оптужени није преваром и обсћањем да ће се њоме оженити на блуд са њим навео, већ да је она сама на то пристала у намери да би од оптуженог као имућног човека могла добити потребан јој новац. Али постоје сведоџбе и других сведока који терете оптуженог и утврђују представку прив. тужитељке: да ју је оптужени верио, и под видом и у својству њеног вереника, да ју је одвео у свој стан, те је дефлорисао и затим код себе у стану држао више од два месеца, а по том отерао и напустио. То су сведобџе сведока Д. В., Д. Ћ. Л., и М. Ј, Д. П., и Д. од којих су Даница и Драгомир посведочили да су оптужени и тужитељка живели у једној и истој соби и показивали се као вереници, а Даница још и то, да је опт. Риста пред њом признао да је тужитељку дефлорисао и да ће се њоме оженити. Димитрије и Јордан, да су тужитељку слушали по наредби оптуженог и доносили јој разне ствари из дућана оптуженог, а Драга