Бранич

БРАНИЧ

Година X.

Ееоград, марта 1925.

Број 3.

Наше Правосуђе.* Мнх. С. Златанозић, судија

Кпда су философи XVIII века а папосе Монтескије и Русо прокламовали основне прииципе демократије, један од првих и најзначајнијих несумњиво да је био и подела власти на три дела: законодавну, извршну и судску. По замисли њених твораца тек све три ове силе, самосталне и независне, у солидној кооперацији, дају маха друштвеном и државном напретку у једној демократски уређеној држави. Но већ крајем XIX столећа јавља се једна слаба струја међу теоретичарима, чији су чланови били само експоненти и оруђа практичара — државника, по којој судска власт у опште није самостална власт, равиоправна законодавној и извршној, већ је она само једна грана извршне власти. Двадесето столеће а нарочито до рата такође обилује овим борбама, које су благодарећи ратним приликама најзад завршене у корист ове друге — млађе теорије о двојној власти. Чињсница, да су све управне и извршне силе биле тежиле за концентрацијом власти, можда су главни разлог за успех ове новије теорије о двојној власти. Но благодарећи ратним и поратним приликамаи декаденцији парламентаризма, код нас с^ пошло и корак даље. Ми смо на путу да у пракси схватимо судску власт не као једну самосталну власт поред законодавне и управне, чак не ни као један део управне власти, како ј * схватају познатији професори јавног права париског правног факултета, већ смо по несрећи на путу, да судство схватимо само као један орган управне власти! Противу овако скроз погрешног схватања карактера правосуђа у опште, мора се енергично устати још и са тога разлога, што је оно врло штетно, чак врло опасно, по солидан развитак једне младе нацио алне и демократске државе, у којој су парламентарни режими врло непостојани, Разлози оваквом схватању и овакво} ситуацији нашег Правосуђа врло су разнолики, и * Замоли ли смо Г. Златановића да нам за „Бранич" напише један чланак о стању нашег Правосуђа, и он је био тако љубазан да нам овај напис пошаље. Ур.

ми ћемо се задржати на из >агању само неколико основних и п > нашем мишљењу најзначајнијих. Но пре сваког излагања потребно је напоменути да- се сви ти разлози могу поделити у две групе, и да се првом групом нећемо овде занимати. Ту прву групу чине тзв. спољни рушиоци правосуђа и они су продукат оних нездравих елемената сваког демократског уређења, који не трпе величине, не трпе индивидуалности без обзира на то, је су ли те величине физичка или правна лица. Јер се мора признати: д. поред свих тешкоћа у којима се налази наше правосуђе, — оно је ипак и дан данас један јак стуб данашњег друштвеног поретка и као такав он изазива нападе свих деструктивних и мрачних сила у једном демократском уређењу, које без њих не може дч буде. Ми ћемо се заниматл оном другом групом, групом унутарњих разлога.

Предратно судство оставило је поратном судству врло лепу баштину а напосе у интелектуалној и моралној вредности, која је била завидне висине. Али како су социјални одкошаји и друштвена структура као и менталитет широких слојева после рата добили потпуно нов облик, то је требало улон ити исполинске напоре, да би се та баштина сачувала на својој висини. Ти напори су требали да буду уложени са стране чланова правосуђа и са стране Законодавне и Управне Власти. На жалост то није довољно учињено ни са једне ни са друге стране. Са стране чланова Правосуђа сваким даном јавља се све већа апатија и одсуство сваке не само жеље већ и могућности за каквим успешним покретом и борбом у напред наведеном циљу. Са сфане Законодавне и Управне власти за време од пет минулих година показивала се делом ноторна индиферентност, делом ужасно непознавање основних елемената је^ног солидног Правосуђа а делом и његово намерно спутавање. И што се наше Правосуђе још и д ш данас очајно бори са свима овим неприликама да би са-