Бранич

Страна 98,

„БР АНИЧ"

Број 6.

странка, позвана да буде саслушана без заклетве или под заклетвом, не дође или што странкин исказ под заклетвом у важним тачкама се не. слаже са изјашњењима, датим при њеном саелушавању без заклетве, оцениће суд, пажљиво посматрајући све околности." Саслушање странака доказно је средство субсадијерке прирсде. Као што се из горе наведеног § 371. види, њему има места само онда, ако друга доказна средства не стоје на расположењу. Странке немају права прећутати друга доказна средства да би се користиле саслушањем као доказним средством. Суд нема право после саслушања странака као доказнога средства, наређивати да се други докази подносе. Саслушање је последњи доказ. 1 ) Њему има места само онда, кад чињеница није могла бити доказана другим доказним средствима, која су странке понудиле или које је суд по службеној дужности наредио да се поднесу. По § 178. „Свака ће странка у својим говорима навести истинито, потпуно и одређено све фактичке околности, које су у поједином случају потребне да образложе њене предлоге, понудити доказе, потребне за утврђивање њених навода, за тим ће се одређено изјаснити о фактичким наводима и понуђеним доказима свога противника, приказати резултате изведених доказа и одређено се изјаснити о дотичном разлагању свога противника." Саслушање странака као доказно средство иш два стадијума: без заклетве и са заклетвом. У § 376. наређује се: „Странке ће бити прво испитане без заклетве; за испитивањем без заклетве може следовати саслушање под заклетвом. При саслушању без заклетве треба, ако су обе странке предстале, редовно испитати об: о чињеницама, које се имају доказати." Тек кад резултат испитивања странака без зиклетве није довољан да увери суд о истинитости или неистинитости чињеница. онда суд може наредити саслушање под заклетвом. Само док су без загклетве биле обе странке саслушаване о чињеницама, које се имају доказати, дотле се под за-клетвом о истој чињеници само једна парнична страна саслушава, те да се, у колико је могуће, спречавају кривоклетства. При томе може суд из исказа ове странке без заклетве истаћи поједина тврђења, која сада странка има под заклетвом да понови; исто тако може суд, наређујући саслушање под заклетвом, одредити форму у којој се има учинити под заклетвом исказ о појединим околностима. Против ових решења. нема мес.та одвојеном правном средсту (§ 377.) Која

ће се без заклетве аспатана странка саслушати под заклешвом о спорној чињеници, одређује суд. пажљиво оце«>ујуЛи све околности (§ 378.) При решењу овога питања суд се руководи већом веродостојношћу једне или друге странке. При овоме за већу веродостојност једне странке према другпј суд ће узети у обзир личне особине парничара: његову љубав према истини, већу или мању савесност његову, способност опажања, способност памћења и др.. За тим ће пазити који је парничар могао бити боље обавештен о дотичној чињеници, да ли је за -њу сазнао из непосредног опажања или преко другог лица, даље чији је исказ без заклетве потпунији и одређенији. При једнакој веродостојности, суд ће под заклетвом саслушати ону странку, на коју не пада терет доказивања за дотичну чињеницу. У овом случају доказ саслушавањем странке под заклетвом приближује се доказу главном заклетвом, при чему се главна заклетва нуди од стране једнога парничара, који има једну чињеницу за своје право да докаже, противном, да се закуне да ова није истинита. На тај начин спречава се парничар да својом заклетвом не добије парницу. Да би се извело доказивање неке релевантне чињенице саслушањем странака, није потребно да то парничари захтевају, ма да је у пракси најчешће да парничар сам, у оскудици других доказних средстава, овај доказ предложи. И сам суд може, под условима из горе цитираног § 371., наредити саслушање странака решењем, против кога није допуштено засебно правно средство (§ 375.). Испитивање бива пред судом који аресуђује због начела непосредности, које захтева да судије које пресуђују буду под непосредиим утиском исказа странака што доприноси сигурнијем стварању судског уверења о истинитости спорне чињенице. Ако странка, која се има саслушати, није лично присутна при суђењу, онда суд наређује да се позове и да јој се у исто доба саопште чињенице, о којима ће бити испитана (§ 375.). Саслушавање преко другог суда само ]е онда допуштено, ако личном предстанку странке суду стоје на путу несавладљиве сметње или ако би то проузроковало несразмерне трошкове. Исказ странака под заклетвом подлежи, ако је важан истом казнено-правном поступању као и пред судом положена крива заклетва. Тога ради у § 377. ал. 3. наређује се да странку треба, пре но што буде под заклетвом саслушана, опоменути на дужност казивање истине, на светињу и значај заклетве, као и на казнено правне последице криве заклетве, а ту опомену треба и у записнику забележитио.)

1) Б. К1еш, Уог1ебипбеп стр, 178» 2) Интересднтна је установа т. зв. ваклетве у поравњању у аустриско* законику. У § 205. нронисује се: „У судском ш>фАвња&у ложе се признање неког правног односа нли нрвхгње обвезе на аеко чињење, трпљвње или пропуштање учиммти завнсии.* •од иолагања уговорене заклетве. Заклетва може имати за иредмет еамо спорне чмњенмце, У поравњању мора ее означмтн рочшште чла коме се мма положкти ааклетва, мли бар одредитн рок, > коме на заклетву обавезна странка има тражвати одређивање ®вога ро"**ишта, Полагање аклетве бнва пред судскнм чнновником, коме је старешина суда нменованога у поравњању, наредио да заклињање ■с»«ртн." § 206.: „Странкама ће «е на њмхов захтев м трошак издати пренис нротокола норавњања или протокола расправе, којж садржи пор ;;1»њан»е. Ако је поравњањем уговорена заклетва положена, онда ће се исто тако дати стоанци ноја то захтева, препис иротокола о положеној заклетви." Исту установу иредвиђа и § 377. угарског ваконика. У машев законику нема изрнчно говора о то*е„ такаа порамњања била бв »огућна н по нашем законику 1Ш аналогији, } .