Бранич

Страна 100.

„БРАНИЧ*

Број б.

У другу групу стечајних дужника трговаца долазе они, који су за друга каква дела, а не ова (у § 152. ст. пост.) набројна, бивали кажњени. Они ће привремено изгубити право да даље воде своје фирме т. ј. све док не „покажу" да су сва противу њих на стецишту пријављена и доказана потраживања исплатили,, (§ 153. ст. п.), У ову групу доћи ће и они кридари трговци, који су се у ранијем стечају принудно поравнали; они неће моћи опет трговати под својим именом све док не измири раније повериоце и у оном делу, који им је био одпуштен, сем ако се ови одричу исплате тога дела, само да би дотични кридир опет могао трговати. Ако међутим трговац кридар успе да докаже, да је овог пута (дакле по други пут) пао под стечај без своје кривице, њему ће се допустити, да опет тргује

ако докаже, да је повериоце из првог стечаја био намирио са онолико, колико је у принудном поравнању уговорио (§ 153. ст. п.). И у једном и у другом од ова два последња случаја предпоставља се да је кридар-трговац измирио повериоце из овог другог сгечаја. Најзад у трећу групу трговаца под стечајом, а по горе истакнутом гштању вођења трговине по завршетку стечаја под својим именом, долазе они кридари-трговци, који су сад први пут пали под стечај и то без своје кривице. Они могу и даље трговати али опет под претпоставком, да су они повериоце пријављене у стечај измирили или им они, одричући се права наплате, допуштају, да опет могу трговати. — наставиће се —

ТАРИФА АДВОКАТСКИХ ТРОШКОВА Љуб. В. Стефановић, — адвокат -

У вези са доношењем новог и савременог закона о јавним правозаступницима, у Краљевини Србији остало је скоро већ шесдесет година отворено питање о измеии тарифе адвокатских трошкова. У нашој новој држави, то питање, међутим, решено је на најразноврснији начин, јер га разни покрајински закони о јавним правозаступницима различито регулишу. Али је несумњиво, да сви ти покрајински закони својом савременошћу одударају од нашег застарелог ;акона у толиком степену, да свако упоређење иде само на штету угледа предратне Србије, која се једина у Европи могла поносити најназаднијим законом о адвокатима. О потреби доношења новога закона говорено је у чланку нарочито посвећеном тој теми, објављеном у I броју „Бранича". Стогасе нећемо задржавати на истицању важности и потребе свих институција, које се имају озаконити новим законом. О тим институцијама, поглавито о адвокатској комори, говорићемо у засебним чланци-

ма. За сада се задржавамо само на тарифи адвокатских трошкова. Морални ниво адвокатског реда у тесној је вези са његовим материјалним обезбеђењем. Ако се пође од правилног гледишта, да су адвокати помоћници магистратуре, а без једне добре магисгратуре не да се замислити добар правни поредак у држави, онда се неизбежно долази до закључка, да је једно од веома важних питања за побољшање нашега правосуђа подизање адвокатског реда. Оно пак претпоставља на првом месту његово материјално обезбеђење. Изгледа да меродавни чиниоци не схватају ве/.ику важност тога питања. Но поред тога има нешто, што нарочито погађа наш адвокатски ред. То је факат, да и наши судови, — мислимо на судове у предратним границама Краљевине Србије, — не показују дужну предусретљивост према оном реду интелектуалних раденика, који је у тесној сарадњи са њима, и, не схватајући значај правилног одмеравања адвокатских

шретходном околношћу, да је већ једном био кажњен за дело из користољубља. Ово се овако мора узети јер се не може замислит* да је законодавац хтео изједначити случај виности за кривично дело из користољубља са винсшћу за просто банкроство. И Још више, не да се замислити, да је се хтело, да у гори положај буде стављен онај, који је одговарао за једно дело простог банкротства од ■онога, који је кажњен за лажно банкготство сем ако је се учинио повиним за дело из § 261. тач. 4 ! Мора се, дакле, као једно логично Јнзвођење узети, да се оне две прве околности из § 152. зак. с ст. п. морају стећиуједно па дато буду равно делу из § 261. тач. 4. кази. зак. Најзад ваља поменути да овп §§ 152. и 153. Зак. о стеч. пост. нису поништ е ои одредбом члана 5. под 3. зак. о јавним берзама, јер се тамо говори о услову да неко постане посетилац (а по статутима чл. 18 и чланом берзе) шзд предпоставком да је трговац. Оба ова §§ 152. и 153. зак. о ст. п. упоређена са чланом 9. зак. о радњама изгледају на први мах поништена. Јер пом. чл. 9. зак. о рад. поставља у првом одељку праевло: да се стечено право на вођење радње по том закону може привремено и то само у фним случајима, који су законима изрично предвиђени, У другом одељку наређује се: да онај који је био нзгубио грађанску част, може ЈПосле издржане казне продужити своју радњу. И ако је овај закон о радњама доцнијег датума, он илак не дерогира пом. §§ срп. позит. стеч. црава; јер привремени губитак права на вођење радње претпоставља по тој одредби пропжсе у истом смислу код других закона. ПоменукИ чл. 9. не каже да ће •озај губитак моћи само привремен бити већ каже, помиње приврени губитак права на рад упућујући при том на посебне законе о тозке. Сем тога не да се замислити да је законодавац х>ео овом одредбом чл. 9. збрисати § 152. ст. п. и прокламовати право на трговжње под својом фмриом и ономе, који је банкрот-злочинац и који својим варалачким радом уздрмава кредит. Не да се замислити, да ]е законодавац у име рђаво схваћеног принципа друштвеног о слободи рада, хтео газита преко једног исто тако важног начела за жмвот па и сам ред у друштву, као што је начело заштите кредита. Да законодавац није хтео поништити горња два §§ стеч. пост. може послужити и друга алинеја пом. чл. 9-тог у коме с« гозори: да осуђени по издржаној казни може продужити радњу, то јест ако му радња није правно затворен«, док у случају стечајв, који се завршују расподелом имовине, не може бити ни речи о продужењу радње, јер се она схваћена и у ужем и у ширем смислулиЈкзндира. да законвдавац у овом чл. 9. није ни мислио на елучај стечаја може се закључити и из последњег (4. те) одељка овог члана, жсоји допушта да жена осуђенога може наставити радњу и без деловође; — дакле опет један доказ, да у целом овом члану законодавац мисли само на продуж<ње привремено суспендовање радње у ужем смислу, услед осуде сопственика радње а не на случај сталног кидања радње као што је у стечају.