Бранич

Стр, 156.

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

Оцењујући рад судски по овом спору налазимо неколико интересантних констатација. 1. Да је изабрани суд сва акта истог спора послао ненадлежном суду као и да је жалба Д. Ш. по истом спору послата благовремено ненадлежном суду. Што је избрани суд сва акта по овом спору послао ненадлежном суду, то је потпуно могућно и чак оправдано, јер по § 442. грађ. суд. пост. избрани суд „све делање своје шаље првостепеном суду". Законодавац дакле не каже „надлежном првостепеном суду", из чега излази, да избрани суд може изабрати онај првостепени суд који мисли да је надлежан за рзсправу спора, или пак онај суд који му се највише свиђа. Међутим, по§445. грађ. суд. пост. може се поднети жалба „надлежном првостепеном суду" у року од 15 дана по пријему пресуде избраног суда. Овде јасно излази, да законодавац налаже незадовољној страни, да поднесе жалбу надлежном првостепеном суду, иначе нема разлога да инсистира толико овде код речи „надлежан ", кад то не чини у случају § 442. грађ. суд. пост. Из тога излази, да ни у колико жалилац није везан тиме што избрани суд шаље акта овом или оном првостепеном суду. Његово је само да изјави жалбу надлежном првостепеном суду, јер нигде не стоји да он има да следује вољи избраног суда и жали се оном првостепеном суду код кога се спорна акта налазе. Суд који прими жалбу као надлежан за расправу спора може добити иста акта тек после процедуре о ненадлежности оног суда који је ненадлежно примио акта, а та процедура састоји се из доношења решења о ненадлежности на које се жали незадовољна страна Касационом Суду. У овом конкретном случају акта су по спору послата ненадлежном — трговачком суду, а жалба је изјављена истом, ненадлежном суду, и то благовремено. 2. Кад је ненадлежан трговачки суд примио спорна акта, он је по § 49. грађ. суд. пост. имао позваничној дужности огласити се ненадлежним и дати о томе решење парничним странкама, па она страна која је незадовољна на исто, може изјавити жалбу Касационом Суду. Трговачки суд није тако у овом спору поступио, већ је просто на просто сачекао жалбу незадовољне стране, па је онда сва акта послао првостепеном суду за град Београд „на надлежност", исто онако како то наша администрација ради. Он је то вероватно учинио из раз-

лога, што по § 45. грађ, суд. пост. „за жалбе противу пресуда изборног суда надлежан је онај суд, у кога је округу избрани суд предмет пресудио", и што по § 58. истог поступка „сви судови дужни су један другоме, у колико је могуће, на руци бити, и све, што брзом и сигурном окончању парнице служи, неодложно потпомагати". Међутим, нигде у закону не стоји, да могу судови на овај начин тумачити закон и „на надлежност" слати спорне предмете другим судовима, пошто овде прелази граница узајамне судске помоћи и законом одређеног делокруга рада. Кад је у § 49. грађ. суд. пост. законодавац јасно и одређено одредио шта суд треба да ради кад ненадлежно буде позван да суди, онда, сем да се прекрши овај законски пропис, он мора по томе законском пропису да поступи. Најзад, откуда трговачки суд да тачно погоди надлежан суд? Није ли се и он могао преварити, пошто није знао о томе мишљење Касационог Суда? Како смо раније констовали да је жалба незадовољне стране благовремена, трг. суду није никаква препрека стајала да по истој поступи. Он, као што смо раније видели, није тако поступио. 3. Првостепени суд за град Београд ненадлежно и потпуно неправилно је дошао до спорних акта. Он се сам од себе никада не може ставити у покрет по грађ. споровима. Потребно је да то парничари траже. Кад је дошао спорни предмет у прв. суд за град Београд исти га је имао, на исти начин, вратити трг. суду на даљи „надлежни поступак", пошто суд не суди по захтеву другог суда, истог ранга са његовим, већ само на захтев странака. Пошто прв. суд за град Београд спорни предмет није вратио трг. суду, незадовољна странка је се обратила на начин раније изложен. Овде дакле није питање о надлежности, већ је само питање о начину на који је један суд дошао до спорног предмета. Начин овде употребљен не изгледа нам основан на згкону, нити праксом усвојен, јер би иначе суд постао једна обична администрација, како он то не може и несме да буде. 4. Упуштајући се у расматрање спорне ствари и ако је на необичан начин дошао до аката овога спора, првост. суд за град Београд доноси прво своје решење о благовемености жалбе, и ако сам констатује, да је спорна акта примио тек 25. децембра 1924. год. а ако је рок за жалбу истицао 11. новембра 1924. год., — дакле на 44 дана по истеку овог законског рока. Ме-