Бранич

Стр. 164.

„Б РАН И Ч к

Број 7. и 8.

изменама и допунама зак. о обустави рокова, неумесан је, јер тај законски пропис се односи само на уговоре о закупу зграда, а овде је уговор закључен о закупу мајдана". Пошто према овоме сведоци не би имали да сведоче о факту од пресудне важности по спор, то испиту њиховом нема места. На основу свега овога суд је одбио тужипачку општину Ж. од њенога тражења. За овим је, по благовременом незадовољству пуномоћника тужилачке општине, Београдски Апелациони Суд, пресудом свога II оделења од 13. јуна 1923. год. бр. 1005 преиначио предњу пресуду прв. суда у томе смислу, што је пресудио да се спорни уговор о закупу раскине. Међутим, по благовременој жалби пуномоћника тужене стране, Касациони Суд је поништио пресуду Београдског Апелационог Суда бр. 1005, примедбама свога II оделења од 18. септембра 1923. год. бр. 7307, а са разлога: „Јер по § 305. Грађ. суд. пост. суд је дужан да оцени сваки доказ и да да разлога зашто га уважава или не. Према томе, кад је се тужена маса на рочишту од 28. децембра 1922. год. позвала на сведоке за доказ да јој општина није дозволила уживање спорног имања и то за све време од свршетка рата до данас, онда је суд у пресуди својој требао да означи разлоге са којих одбацује њихове сведоџбе као што то поменути зак. пропис захтева". Усвојивши ове примедбе, Београдски Апелациони Суд је вратио сва акта прв. суду са препоруком, да сведоке о којима је реч у примедбама Касационог Суда испита, па врати акта спора на пресуђење Београдском Апелационом Суду. Пошто је прв. суд потпуно по предњој препоруци Апел. Суда, и овоме повратио сва акта, исти суд донео је нову пресуду бр. 1983, од 4. априла 1924. год. из чијег разлога вадимо најважније одељке: Суд је предходно нашао „да се стање ствари чињеним дослеђењем ни у колико није изменило, пошто сведоци, на које се тражена страна позвала нису потврдили наводе, које је тражена страна у својој речи на рочишту у акту бр. 41001 истакла (подвучено у пресуди), а на име: да општина преко својих представника није дозволила туженој маси уживање спорног имања и то за све време од свршетка рата до данас. „Прелазећи на главну ствар Б. А. Суд је нашао: да пресуда првостепеног суда

не одговара закону из следећих разлога: „Првостепени је суд погрешио кад је у разлозима своје пресуде нашао да је тражење тужилачке стране : да се раскине уговор, који је овде у питању, неумесно и противно закљученом уговору наводећи: „да су уговарачи у тач. 3. свога уговора нарочито уговорили да неиспуњење обавеза по уговору, уговореним странкама даје право испуњења уговора судским путем, који уговор за уговараче" представља закон, позивајући се при том на пропис § 13. грађ. зак. „Ово је суд погрешио с тога, што је тачку 3. уговора приложеног у акту под бр. 20319, а која гласи: „за неиспуњење обавеза у духу горњи двеју тачака, уговореним странама даје се право тражења испуњења уговора судским путем", протумачио и сувише уско, без обзира на опште прописе грађанског закона о уговорима, а на име: §§ 546. у вези 536. и 13. грађ. зак.; те је прв. суд, придајући у овом случају вољи странака само циљ : да су уговарачи нарочито уговорили право испуњења уговора судским путем, — протумачио тачку 3. поменутог уговора тако, да се уговорачима само и једино даје право да траже испуњење уговора судским путем. „На против, кад и сам законодавац упућује суд на пропис § 546. грађ. зак.: „да се особити услови при уговору морају разумно у призрење узети", — онда Б. А. суд налази, да тиме што су уговорачи за случај неиспуњења обавезе дали себи право тражења испуњења уговора судским путем, не може значити и то: да су они себи само и једино то право дали и да су тако израженом вољом искључили и право тражње раскинућа уговора, ако би законски услови за то раскинуће били испуњнни. „Упуштајући се према оваквом становништву даље у оцену питања, да ли су испуњени зак. услови за раскинуће поменутог уговора које тужилачка страна тужбом својом тражи, Б. А. Суд је нашао: „По § 703. грађ. зак. закуподавац може тражити да се уговор пре времена рас.кине и онда, ако је закупац тако рђав платиша да преко свег опомињања са платом западне тако, да ни сигурности довољно нема. Међутим, тужена страна ничим није доказала да је уговорену закупнину од 1. јануара 1915. год. закуподавцу (тужилачкој општини) полагала, а коју је према § 687. грађ. зак. дужна полагати уз ограничења по чл. 15. зак. о ликв. мораторног стања, за оно време за које закупац закупно добро