Бранич

Страна 8.

„Б Р А Н И Ч"

Број 1.

1380 и 1390) дефинисао културно-правну државину као један фактички однос лица према ствари, по коме му је ствар у власти располагања искључујући друге од тога распо лагања. Само је штета што Бечки суд није био опширнији у дефинисању овог суптилног појма. Ако би сад један задругар изузео реликвију старешини задруге, или овцу пастиру (или у опште изузео ствар из притежања напред поменутог задругара код кога је ствар по природи саме ствари или специјалном овлашћењу из каквог било правног посла), са том побудом да узету ствар н. пр. прода и таку добит искључиво себи задржи, онда је ту утврђен и његов умишљај потребан за појам кривичног дела крађе који се манифестује како у последици делања, тако и у узрочности делања. Ако од више притежалаца један себи прибави искључиву моћ располагања и тако онемогући притежање осталих, онда је он крадљивац јер је прибавио искључиво моћ располагања над ствари. Но ово питање о постојању крађе у задрузи већ постаје теже када је ствар на домаку скоро искључивог притежања оптуженог задругара. Овде пре може бити речи о утаји, јер је овде већ задругар био притежалац у смислу казненог закона. Такав задругар-детентор биће увек утајач ако манифестује вољу за присвојењем. Према томе: кад се каже да нико не може извришти крађу на сопственој ствари, то не значи да нико не може извршити крађу над заједничком ствари. На против крађа је могућа ако је ствар била пред неким (трећим у оном обичајно-правном притежању). Утаја ће бити ако је задругар учинио тај обичајно-правни притежалац. Држалац и садржалац као шго раније поменусмо, не краду по правилу него утаје ствар, но изузетно као садржалац задругар може одговарати за крађу кад противправно себи прибиви искључиву власт располагања на ствари из државине („притежања") другог овлашћеног лица, или из заједничког држања исте ствари од више лица. Разликовање од утаје је поред раније наведеног и у томе, што код крађе виновник увима туђу ствар у држање противзаконим присвајањем, док је притежање ствари од оптуженог код утаје имало свога законог (гезр.: правног) основа. К;кп треба ценнхн крађу у задрузи? Чиме се она утврђује? Постојање крађе у задрузи у сваком конкретном случају у-

тврђује се: 1. Несумљиво утврђеним умишљајем задругара који је свој умишљај манифестовао на исти начин као и остали оптужени, ако је имао саучесника; 2. утврђеним постајањем штете по задругу проистекле из противправног дела задругаревог; 3. утврђеном намером (побудом делања) за противзаконим присвајањем од стране оптуженога. Пометњу може овде начинити право сопсвествености оптуженог задругара, и фактичко кривично-правно притежање, које је он имао над ствари, јер је оптужени задругар н. пр. у житницу могао улазити кад хоће служећи се кључем, који је био на домаку свију, или је плодове задружне по овлашћењу отерао на сајам где их је имао сам продавати дуже време располажући тамо са плодовима на такав начин да (ег^а ошпез) искључује власт располагања сваког трећег лица. Овде се може често сметнути с ума да је задругарево право сопствености ограниничено конкурентним правом исте такве сопствености осталих задругара („притежањем") осталих задругара. Забуну м-оже повећати још то што је на ствари имало правну моћ располагања, не једна физичка личност, већ задруга, а противправно присвајање да може бити извршено такође не од једног, већ од више лица од којих сви не морају бити задругари. Врло често се деси и то: да задружни старешина који се обично за задругу појављује као приватни тужилац (аремда му закон то тје изрично ставио у дужност) ствар још више замрси својом изјавом ретроактивног дејства: да у име задруге одобрава одузимање ствари задрузи, односно акцептира оштећење задруге т. ј. да кривично не тужи, задругара — учиниоца или саучиниоца врло често удруженог са учиниоцима незадругарима или задругара са ученика! Противзаконо* 1 присвајање се може манифестовати нелегалним узимањем ствари у притежање из притежања целе задруге, а и у потрошку (отуђењу) ствари. ^вде се појам крађе додирује с појмом утаје, јер оптужени задругар може фактички имати на ствари и делимично кривично право притежања т. ј. моћ телесног додира, те би се могло донекле узети да овде колико има кривичног дела крађе, толико има и кривичног дела утаје. Но може наступити ова врло замршена ситуација, да су неки од оптужених задругара имали моћ притежања на ствари, а други нису. Ако је оптужени задругар, и ако сасопственик, прибавио себи на штету осталих