Бранич

Врој 1.

,Б Р А Н И Ч,

Страна 9

искључиву власт располагања на ствари, то је ш сопсге!о оно што чини да он ствар краде, јер тиме штети остале држаоце (притежаоце) односећи им ствар из „притежања" т. ј. оне могућности фактичког располагања са ствари. Умипљај у принципу није тешко утврдити у оваквим случајевима, сем ако се не деси изузетан случај да је оптужени задругар своје дело држао за допуштено, те би ово потребно веровање виновника у законитост дела и чинило да је овде заблуда о обележју бића кривичног дела, а оваква заблуда искључује умишљај. Све ово довде речено односи се само на задружне покретне ствари, које су у својини задружној, али се већ не може односити на ствари „које на потребу и послугу једноме (т. ј. задругару) искључиво служе," које помиње § 509 грађ. закона. За ове ствари закон каже да „ принадлеже" само томе задругару. Реч принадлеже из тога §-а, и ако неодређена, овде означава својину. Крађа је овде очезидно могућа, само је овде са гледишта процесног права разлика што је овде прив. тужилац тај задругар, као кривичним делом оштећен, а у свима напред поменутим случајима приватни тужилац је цела задруга као правна личност, пошто је кривичним делом извршен против-правни напад на укупну задружну имовину. Увлачење целе задруге у кривични процес јесте у истини малтретирање задруге, које налаже грађански законик. Но задругу од овога малтретирања спасава обичајно право, које је продрло у судску праксу што ће бити предмет засебне расправе. * # ❖ Како је положај оптуженог задругара у сличним случајима у многоме сумњив и нејасан, покушаћемо да га определимо изближе, а ово зато што се врло често јасно не разликује да ли је оптужени задругар: учинилац или саучесник? Ако на дело крађе према задрузи од више лица, међу којима је само један задруГар применимо одредбе о саучеснипдтву, — а та је евентуалност врло лако могућа, онда се намеће питање: ко је саучесник у смислу нашег садањег казненог закона? Да ли је задругар саучесник заједно са њим оптужених незадругара а остали оптужени да су учиниоци, илије обрнуто задругар учинилац, а остали незадругари да су његови саучесници. Или је и сами задругар учинилац с њима заједно? Расправа овог питања је увек у сва ■ ком конкретном случају предмет ислеђења као једно замашно фактичко питање. Још се

овде случај може комплицирати применом § 235. казн. зак., по коме се крађе и ут^аје према сродницима и задругарима могу казнити само на тужбу оштећеног сродника и задругара. Другим речима : сродник и задругар по том законском пропису извршиће крађу и утају само тада, ако се оштећени сродници и задругари изјасне, да његов учин сматрају за крађу или утају, па се то и докаже по том. IЈо томе ако нема тужбе овлашћеног за тужбу задругара, онда се противправно присвајање задругара задружне ствари не може сматрати за противправно. Ово значи: недостатак тужбе искључује кажњивост код ових имовинских деликата (гезр.: искључује противправност дела). Према томе у оваким приликама (претходна) радња једног задругара има да добије свој карактер законитости или противзаконитости само од потоње изјаве оштећеног задругара. С тога ова изјава има ретроактивно дејство. На основу изложенога, кад учин задругара у нашем случају без тужбе, или по опроштају нема карактер крађе или утаје, он може имати карактер некажњивог саучесништва. Од куда ово? Просто отуда, што се ценећи са гледишта грађанско-правног ово умршано грађанско питање увек може поменути задругаров учин окарактерисати: као једна злоупотреба оног поверења, које у задрузи има један задругар. Ово поверење мора увек имати задругар у задрузи, оно је у толикој мери везано за појам задруге да се увек претпоставља у задрузи. Онај положај, управо имовински и фамилијарни однос задругара, који му стварају то поверење задруге нарочито се испољава у крађи или утаји задруге од једног задругара, где се јасно види да је задругар при извршењу дела био у повољнијем положају од осталих учинилаца. Кад се његов учин овако схвати, онда се може оквалификовати као подстрекавање у крађи из § 46. тач. 1. казн. зак. које подстрекавање задругару с обзиром на §§ 50. и 52. и 235. казн. зак. има проћи некажњено. Да у конкретном случају задругаров учин може носити обележја подстрекавања види се из § 46. тач. 1. казн. зак., који само примера ради набраја: злоупотребу важности и власти своје или друго што. Речи законске „другим чим" значе овде изрично да побројана средства: поклон, власт, важност и т. д. јесу поменута само примера ради, и да се у срества подстрекавања имају разумети сва срества способна кога да определе на извршене злочине. Те околности које чине