Бранич

Страна 70

.БРАНИ Ч"

Број 4. и 5.

„Чек као нарочити инструменат за плаћање није предвиђен у законодавству пређашње Краљевине Србије до једино у закону о Привилегованој Народној Банци Краљевине Србије још од њеног оснивања 6. јануара 1883. год. По томе све радње по чековним пословима у позитивном законодавству могу имати једино ослонца у наређењима грађанског законика, у трговачким обичајима, с обзиром на појимање и третирање чека као специјалне исплате по закону о Народној Банци (чл. 11.), по статуту Народне Банке (чл. 19., 7. и 6.), по правилима за послове са повлашћеном Народном Банком одЗО. јануара 1884. г. (чл. 37. и 38.), по правилима за жиро послове Народне Банке (чл. 2.. 14., 17. и 18.), по упутствима за учествовање у поштанско-чековном промету и чековних завода у Загребу, Љубљани и Сарајеву (чл. 1., 5., 10., 13. и 19.) и најзад на принципима који владају у науци у погледу третирања чекова. По постанку чека, који води своје порекло из Енглеске, у којој је обичај да се готовина коју једно лице притежава депонује (што се назива покриће чека ) у какву банку, под погодбом да банка чини исплате по налозима тога лица , не спада у кредитне папире, већ у средство за исплату, другим речима заменик је новца. Отуда и доктрина и пракса дају дефиницију чека као писмена, којим издавалац повлачи свој депозит и потраживање, које има код трасата. Из природе постанка чека, из његове научне дефиниције и из циља да је заменик новца — средство плаћања — једна од битних претпоставака, која је нераздвојна од појма чека, јесте депозит издаваоца чека код онога на кога се чек вуче. Према томе између трасанта и трасата заснива се уговор о чеку, који се састоји у томе што трасант депонује извесну суму код трасата (покриће), а овај се опет обавезује да његове чекове исплаћује те му у том циљу издаје чековске бланкете, на којима мора стајати фирма банке, која има чекове исплаћивати. И када издавалац чека, свестан тога да нема депозит — покриће у каквој банци у циљу чековске радње са том банком, ипак издаје чек на такву банку, онда он опет свесно подржава у своју користољубиву намеру заблуду лица, које не може да претпосшави да ће неко моћи, смети и хтети издавати чек, а да стварно нема уговора о чековној радњи с банком на коју чек повлачи. Па када издавалац ипак то чини, издаје чек, који нема покрића — депозита, онда

се у таквој радњи показују сви карактерни знаци преваре из § 253. каз. зак. Кад се из конкретног случаја оптужења види, да је оптужени издао тужиоцу чек на Народну Банку на суму од 100.000 динара и ако је знао да његова банка нема никакав депозит код Народне Банке, који би служио као покриће овом издатом чеку, он је тим својим поступком према тужиоцу извршио дело преваре из наведеног законског прописа". На ово решење Касационог Суда Првостепени Суд дао је ове противразлоге: „Суд овај не пориче да чек као установа модерне трговине и развијених привредних односа постоји на принципима, који су изнети у примедбама Касационог Суда. Чек није кредитни папир, већ налог за плаћање и у том правцу треба да се креће тумачење операције, која би се хтела регулисати чеком. Чеком се не заснива никакав однос између контрахената, између ремитента и трасанта чековског. Тај је однос постојао пре издавања чека, који је претходио радњи издавања чека. Према томе чек долази као логична последице ликвидирања тога односа, који је следствено произвео на страни чековског ремитента право, да од трасанта чековског потражује извесну суму новаца. И трасант не располажући готовим новцем — јер овај и не држи при себи, већ при банци — трасату — издаје ремитенту налог натрасата— чек, да код трасата наплати суму новца у чеку предвиђену. И трасат ће наравно исплатити чек, ако је уговором о чеку на то обавезан, у противном одбиће исплату чека. Горњи принцип постоји и у науци о чеку, а изражај су добили у модерним законима страних држава. Чек као привредна установа није конституисан ни у једном предратном закону Краљевине Србије, као што је то случај са меницом, коју трговачки закон регулише у свом Н одељку. Према томе и немогуће је говорити о чеку са законске тачке гледишта. Одредбе у закону о Народпој Банци и њеним статутима и правилима за жиро-послове, као и узакону о пошт.-штедном и вирманском промету у Краљевини С. X. С., додирује чек као радњу, — операцију банака, а не регулише сам чек, те нам и ти законски прописи не могу послужити као закон и ауторитативни извор из кога се могу дати потребна и меродавва посматрања код нас о чеку. Остају нам дакле: наука о чеку, одредбе грађанског законика и пракса заснована у нашој трговини с обзиром на горње писане