Бранич

Страна 86

„Б Р А Н И Ч"

Број 4. и 5

о лик. моратор. стања, већ само на оне дугове који датирају од пре 12. јула 1914 год. „Тврђење тужене стране да се овај спор има да расправи по аналогији и принципима усвојеним у закону од 29. јула 1914 године у чл. 3, 4 и 29 привременог закона о ликвидацији мораторног стања, и у чл. 15 Уредбе о становима од 29. маја 1920 год. неумесно је, јер су сви ови законски прописи специјалног карактера, па се као такви имају применити само на оне случајеве који су изрично предвиђени, а за све остале случајеве имају да се примене прописи општег грађанског законика. Па како исплата дугова у звечећем злату и златној валути, који датирају од 1915 год., као што је овде случај, није предвиђена ни једним горњим законским прописом, онда се на овај случај имају применити наређења општег грађ. зак. а не може се путем аналогије спец. зак. прописа расправљати овај спор противно наређењима општег зак. грађ. „Исто тако неумесно је тврђење тужилачке стране, да је тужилачка банка дала туженом спорне суме као оставу (569 грађ. зак.) јер се то не потврђује ни кореспонденцијом приложеном уз тужбу ни поднетим рачунима, а то што се у писму туженог од 10. септембра 1915. год. наводи цео телеграм и у њему спомиње депо злата, не значи да између тужилачке банке и туженог постоји уговор о остави § 569 г. з. напротив из поднесене кореспонденције и из поднетих рачуна види се да су постојали рачунски односи дуговања и потраживања између тужилачке банке ч туженога, који имају карактер уговора о зајму из §§ 593 и 599 гр. зак. па се на основу ових зак. прописа овај спор има и пресудити. „Исто тако позивање тужилачке стране на уверење Народне Банке бр. 28487 и на пресуду Апелац. Суда од 7. марта 1924. год, Бр. 4831 приложене на белешци бр. 11.271. неумесно је, јер су ови докази без утицаја на пресуђење овог спора, пошто немају никакве везе са рачунским односима, који се расправљају у овом спору. „Према томе тужени се има осудити да плати тужилачкој банци поред траженог дуга у 17.820.35 дин. у сребру и 38.083.25 дин. у злату или одговарајућу вредност у новчаницама Народне Банке, по дневном курсу Београдске Берзе на дан исплате пошто су по чл. 15 зак. о Народној Банци њене новчанице проглашене за опште платежно средство у целој земљи. Поред тога тужени се по § 98 г. с. п. има осудити да тужилачкој банци плати 6% год. интереса на горње суме од 1. јануара 1920 г. до наплате као и да јој накнади парничне трошкове.

„Зато Првостепени Београд. Трг. Суд на основу изложеног и §§ 21, 593, 597. 598 и 599 гр. зак. § 75 трг. зак. §§ 98, 304 и 305 гр. с. п. и чл. 3 и 4 привр. зак. о лик. моратор. стања и закона о таксама Пресуђује: „Да тужени Б. Б. плати тужилачкој Ц. Б. на Цетињу 17.820.35 дин. у сребру и 38.083.25 дин. у злату ефективном или одговарајућу вредност у динарским новчаницама Народне Банке Краљевине С. X. С. по дневном курсу Београдске Берза на дан исплате, даље да тужени накнади тужилачкој банци 21.077 дин. плаћене таксе по тужби и да јој плати 1.500 дин. на име осталих парничних трошкова". На ову пресуду изјавили су незадовољство Београдском Апелационом Суду само пуномоћшци туженог Б. Б. и Апелациони Суд пресудио је у II. оделењу 27. новембра 1924. г. Бр 7161 овако : „По благовремено изјављеном незадовољству заступника тужене стране под бр. 32211, Београдски Апелациони Суд, расмотрио је акта овог спора заједно са пресудом Београдског Првостепеног Трговачког Суда од 28. маја 1924. год. Бр. 15783, која гласи: „Да тужени Б. Б. плати тужилачкој Ц. Б. на Цетињу 17.820.35 дин. у сребру и 38.083.25 дин. у ефективном злату или одговарајућу вредност у динарским новчаницама Народне Банке Краљевине С. X. С. по дневном курсу Београдске Берзе на дан исплате, даље да тужени накнади тужилачкој Банци 21.077 дин. плаћене таксе и да јој плати 1.500 дин. на име осталих парничних трошкова. Пресуду доставити обема странама. Такса је плаћена", — па је нашао : да је пресуда првостепеног суда у свему правилна и на закону основана, само је првостепени Суд погрешно у разлозима своје пресуде нашао: да се у првом случају из поднете кореспонденције и рачуна злата и сребра види, да су постојали рачунски односи дуговања и потраживања између тужилачке банке и тужене стране, и да ови односи имају карактер уговора о зајму (§§ 593 и599 грађ. зак.). А да је постојећи правни однос између тужилачке банке и тужене стране првостепени суд погрешно подвео под прописе грађ. зак., Београдски Апелациони Суд налази са следећих разлога: По § 593 г-рађ. зак. зајам је такав уговор, којим се коме ствари потрошне даду тако, да он властан буде по својој вољи њих употребити, потрошити и њима располагати, но у своје време дужан буде речене ствари у истом реду и вредности натраг вратити,