Бранич

БРАНИЧ

Година XI. Београд, јуни 1926. Број 6. уредништво : крбегиње љубице бр. 11. издавач : КЊИЖАРНИЦА „ПОЛЕТ"

НЕКЕ ОДРЕДБЕ ЗАКОНА О ЧИНОВНИЦИМА ОД 31. ЈУЛА 1923. ]) РЕЉА 3. ПОПОВИЋ про(|)есор београдског универзитета.

У жељи да допринесемо правилном схватању и тачној примени овога важног закона, расмотрићемо овде изближе неке његове одредбе. Бацићемо кратак поглед на чл. 37, а зауставићемо се мало више на чл. 11. истога закона због његове нарочите важности. I Чл. 37. предвиђа да ће „Министарски Савет, споразумно са Финансијским Одборсм Народне Скупштине, за места у којима су стално цене станова изузетно велике, увећати редовну станарину" и затим говори како ће та преко норме увећана станарина износити, према распореду тих места са стално високим закупнинама у три групе, 30%, 20°/о и 10% више од обичне станарине коју одређују чл. 35. и чл. 36. 34. Намера законодавчева је била овде, очевидно, да макар и овако незнатно олакша опстанак чиновницима у местима „у којима су, стално, цене станова изузетно велике." За ове последње три године, од како је овај закон публикован па све до сада цене станова не само у појединим местима, већ готово у целој земљи, стално су изузетно велике. Испуњени су дакле сви услови које чл. 37. тражи, па ипак — ова одредба 37. остала је све до данас мртво слово и на тај начин осујећена је похвална намера законодавчева. Излишно је рећи да је то предвиђено повећање обичне станарине са 30, 20 и 10 процената тако незнатно, да би га ваљало бар учетворостручити, пошто су и саме станарине из чл. 35 и чл. 36 тако мале да не стижу да покрију закупнину ни у реквирираним становима, па чак ни законски повећане закупнине у прератним становима. Овде хоћемо само да истакнемо, да закон даје чиновницима право које нити надлежни примењују, нити они сами бране. А како ће

извојевати оно што им закон не даје, кад тако слабо чувају право које им закон даје? Треба да имају вазда на уму да, од како је света и века, сваки има и ужива толико права, колико сам уме да брани и чува... Чиновницима скрећемо пажњу на чл. 37. у време кад им држава смањује додатак на скупоћу, а у исто време пружамо пример о томе како се у нас, по некад, законски прописи не примењују. II Чл. 11. говори о разврставању неких највиших државних чиновника I категорије који иду у I и 11 групу, остављајући да се сви остали чиновници разврстају накнадно нарочитом уредбом која ће одмах ступити на снагу. Та је уредба и донета 31. октобра 1923. Поменућемо, узгред, противуречносг између Закона о чиновницима и Уредбе о разврставању на једном месту. Закон вели да у II групу I категорије иду, међу осталима, и редовни професори Универзитета са 20 година службе која им се рачуна за пензију^), а чл. 1 Уредбе убраја редовне професоре Универзитета у оне чииовнике, који иду у II групу I категорије и то изречно „сви са 20 и више година активне државне службе." Дакле, односно редовних професора Универзитета, Закон се задовољава са 20 година активне службе. У пракси ово мимоилажење закона и Уредбе не може давати никаквих тешкоћа, пошто по чл. 94. Устава: „Уредбе не смеју противречити ни Уставу ни закону, ради чије су примене издате. Оне не могу бити у супротности са законским овлашћењем на основу кога су прописана." Шта више чл. 11. 34. изрично издваја оне чиновнике које је већ сам разврстао, јер предвиђа разврставање Уредбом само за „све остале стручне чиновнике државне службе." Дакле пропис Уредбе који стоји у противности са

Цигиран скраћено 34.

*) Курзив је наш.