Бранич

Страна 180

„Б Р А Н И Ч"

Број 9. и 10.

Председници и судије првостепених судова који се упишу у именик адвоката не могу за прве две годане имати седиште своје канцеларије у оном месту где су последње две године служили." Последњи став овог §-а треба допунити и за председнике првостепених судова истом рестрикцијом, која се предвиђа и за судије првостепених судова, пошто никаквих разлога за њихово изузимање од тог законског ограничења нема. У противном то би представљало једну доста озбиљну празнину у закону. Ас1 § 4. —■ У првоме ставу ове одредбе у место израза „адвокатуре" боље би било употребити израз „адвокатуру" или још боље „право на „адвокатуру." Тачци г) овог §-а требало би додати став : „или му супруга обавља тако једно занимање." У тач. ж) исте одредбе израз „душевне и телесне мане," треба заменити изразом „душевна и телесна неспособност." Ас1 § 6. — У другом одељку овог §-а го-

вори се о испитивању, да ли је молитељ испунио све услове за упис у именик адвоката и одређује се рок од 6 недеља за доношење решења Одбора Адвокатске Коморе по тој молби. У случају да одбор у том року не донесе своје решење, има се сматрати да кандидат није примљен. Ова клаузула је неумесна, јер никаквог разлога за њу нема. На против требало би предвидети обавезу Одбора, да у томе року донесе било повољно било неповољно решење, с правом жалбе за одбијеног кандидата. Ас1 § 7. — У 8. реду другог става ове одредбе треба додати реч „извршном", те да тај текст гласи: „Одбор ће упис ускратити ако се извршном дисциплинском пресудом утврди" и т. д. Ас1 § 8. — Текст заклетве требало би допунити тако, да се она полаже и државном иоглавару и Отаџбини и да је адвокат дужан поштовати Устав и законе. (Наставиће се)

Ог Јозеф Колер, професор универзитета ЛИЧНО ПРАВО превео МИЛОРАД АНТОНОВИЋ АДВОКАТ

Недавно је један берлински лист саопштио, како је суд ради утврђења идентичности једног оптуженог наредио, да му се обрије брада. Да ли је тај човек био са овим одмах сагласан, или је та процедура извршена противу његове воље, то није саопштено. Али ово питање може да постане веома деликатно у случају, ако се појави енергичан отпор, и када се тиче тога, да ли је суд овлашћен, да такав отпор силом савлада. Цело ово питање спада у категорију личнога права, чије је признање битно обележје наше новије јуриспруденције. На сваки начин ово право није нов проналазак, јер су га већ признавали природно право и правнитди 16. столећа. Али пандектне науке 19. столећа биле су према овом праву нерасположене. Виндшајд се изразио негативно, и њему су следовали многи други. И схоластика последњег столећа решила је ово питање у томе смислу, да се лично право сматра као немогућно, и да се може наводити само као карактеристика науке оних дана.

Ово право личности је и право оптуженога, па чак и право осуђенога, док не почне издржавати казну. Несумњиво да социјално - правне појаве имају за последицу, да се појединац својом личношћу мора многоструко повијати пред силом државе и притиском државних интереса. И отуда дотази да се оптужени мора подвргнути притвору, да му се врши претрес куће и преметачина над телом, у колико се одатле могу црпсти доказна средства за кривично дело. Још већма је ограниче;1 осуђени на казну лишеноа слободе, јер осуда има баш за циљ, да врши притисак и надвлада личност, која је устата прогиву важних интереса човечанства. Али основни је принцип права, да се повреда личности сведе на најмању меру, и да се у погледу оптуженога морају иоштовати у пуној мери сва његова човечанска права. У ранија времена ово се није разумевало. Оптужени је посматран као средство, да се дође до истине, и веровало се, да се обма_