Бранич

Страна 204

„В Р А Н И Ч"

Број 11.

и пресуда по истом донесе. Према томе јасно је, да оваква одлука суда може имати само карактер наредбе, јер се њоме спор нити окончава, нити одлаже у смислу § 110. у в. § 109. Грађ. Суд. Пост., већ се само извиђање спора зауставља, док се у спору обелодањено кривично дело у кривичном одбору не иследи и надлежни кривични суд своју одлуку по истом донесе, јер суд који саму парницу извиђа и суди није за то у опште ни надлежан. Одлука суда не мења свој карактер наредбе ни онда кад суд нађе, да нема места тражењу једне парничне стране да се над другом парничном страном отвори кривична истрага, јер се и таквом одлуком управља само ток парнице у смислу § 303. Грађ. Суд. Пост., само је суд дужан да је на рочишној белешци упише и констатује, а интересованој парничној страни стоји на расположењу право, да је напада у своме правном средству, изјављеном вишем суду на пресуду суда о главној ствари, као што је у делу под А. овог одвојеног мишљења већ изложено. 11 Ако је тужилац на рочишту основ тужбе изменио, онда ће се поступити по § 160 Грађ. Суд. Пост. т.ј. решењем биће упућен да нову тужбу поднесе. То решење подлежи расматрању Касац. Суда, јер га грађ. суд. пост. није уврстио у решења против којих нема места жалби, а тај нов захтев тужиоца, суд није могао раније да цени. Односно овога питања слажемо се дакле са већином. Ако је тужени у одговору на тужбу тражио одбачај тужбе за то што је са два основа, а суд је ову као уредну пустио у ток, онда ће се у духу § 97. грађ. суд. пост. то питање расправити особеним решењем против кога има места жалби. То је завршна фаза спора докле се питање о уредности тужбе може покретати и испитивати по званичној дужности и на захтев парничне стране. И у овој тачци питања слажемо се са већином. Ако је после тога, на самоме рочишту, кад је извиђање главне ствари започето, тужени истакао захтев за одбачај тужбе зато што је са два основа, онда се о таквом тражењу, као споредном, које је у процесном поступку прешло фазу свога покретања, неће доносити особено решење, јер би то значило враћање у назад, па ће суд то само констатовати и наставити даљи рад на извиђању, а о овоме захтеву туженога

дати оцену у пресуди, којом главну ствар расправља. По § 174. грађ. суд. пост., суд има право да прекине даљи рад по спору кад се појави кривично дело парничара од кога зависи грађан. питање. Та констатација суда да прекида грађан. извиђање не расправља у ствари никакво споредно правно питање. Она ређа само чињенице које обелодањују постојање кривичног дела и потребу за отварање кривичне истраге. Том констатацијом суд зауставља извиђање грађан. спора и даје наредбу да се отпочне кривично извиђање. А да ли је било места кривичном извиђању или не, оцениће надлежна власт кад истрагу отвори и испита доказе. У основаност наредбе суда да се кривична истрага отвори Касац. Суд не може се упустити у расматрање пре истраге и претходне оцене надлежне власти. Та је одлука у суштини својој наредба и не подлежи оцени Касац. Суда. Ог. Јан. Јовановић. Један интересантан случбј губитка права наслеђа услед правне заблуде. Светолик М. тужио је Инђију удову пок. Стојана Ивановића, представљајући да је пок. Стојан по смрти својој 1913. год. оставио малолетног сина Младена, који је такође умро после две године, удову Инђију и кћер Василију, удату за тужиоца Светолика; да је Василија умрла 1923. г., оставивши малолетног сина Витомира и малолетну кћер Милојку. Првостепени је суд пресудио: да тужена Инђија уступи једну половину имовине коју је наследила од свога мужа пок. Стојана, односно од сина пок. Младена Ивановића по распоредном решењу неспорног судије под Бр. 17508. своме унуку од кћери пок. Василије, малолетном Витомиру, сину Светолика М. Апелациони Суд одобрио је ову пресуду првостепеног суда. Но Касац. Суд, примедбама свога II одељења од 25. септембра 1926. г. Бр. 7385, поништио је пресуду Апелационог Суда са ових разлога: Из аката овога спора види се, да је признањем парничара по § 180. грађ. пост. утврђено : да је пок. Стојан Ивановић умро 1913. г. и по смрти оставио сина Младена, који је погинуо 1915. г., кћер Василију, која је умрла 1923. г. и удову Инђију, која у овоме спору представља тужену страну; да је пок. Василија по смрти оставила сина Витомира и кћер Милојку. Кад овако ствар стоји, онда по