Бранич
3*
Број 12.
,,Б Р А Н И Ч"
Страна 227
слати. Поред тога, оптужени Л. могао је Уредништву листа послати исправку ако је сматрао да његов допис није оштампан онако како га је он написао, што он није учинио, те се има узети да је допис који је под његовим пуним именом изишао, у целости од њега и састављен.. У противном дала би се могућност свакоме да напише шта хоће па да се онда склони у какво село и да се онда брани како он није читао тај број листа да би дао исправку... Но, по незадовољству државног тужиоца, као и оптуженог Лукијана, Београдски Апелациони Суд нашао је: да је првостепени суд правилно утврдио постојање дела клевете путем штампе из чл. 22. у в. чл. 29. зак. о штампи, али је погрешио што је опт. Лукијана осудио за представљено дело кад нема доказа да је он писац онаквог чланка к како се тужбом представља, јер кад се опт. |Л. брани да допис није написао онако како рје он објављен у листу „Правди", и кад урез,ништво листа „Правде" није хтело да положи рукопис да би се могла проверити и одбрана оптуженог, онда нема никаквих доказа да је оптужени Лукијан писац оваквог дописа какав је објављен, и према томе да он није крив за представљено дело... По извршности ове пресуде акта се имају предати надлежном иследном судији на даљи зак. поступак противу одговорног уредника листа „Правде"... те се пресуда у овом смислу има преиначити.., Али, по жалби државног тужиоца, Касациони Суд примедбама свога 1 одељења од 15-1Х-1926 г. Бр. 8835, поништио је пресуду Апелационог суда, са ових разлога: Погрешно Апелациони Суд налази: да нема доказа да је оптужени Л. писац дописа у листу „Правди" у коме су инкриминисани изрази са разлога што се оптужени брани да допис није написао онако како је објављен, и што уредништво „Правде" није хтело да положи рукопис да би се могла да провери одбрана оптуженога, јер је допис изашао са пуним потписом оптуженога, и ( према чл. 40. т. 1. зак. о штампи, он је и одговоран, јер је оптужени морао уреднику листа послати исправку, ако је сматрао да његов допис није оштампан онако како га је он написао, а он то није учинио: Но Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је дао ове против-разлоге: Из текста чл. 40. зак. о штампи од 1904. год., по коме је уредник одговоран за све оно што је без пуног потписа у листу изашло, не може се а соп1хапо извести и закључак: да је писац одговоран за све оно што је под његовим потпуним пот-
писом у листу изашло. Напротив, Апелац. Суд налази да, иако оно што је у листу објављено, изађе у листу са потпуним потписом пишчевим, сама та чињеница по себи, кад поред ње није утврђено и то да је чланак заиста потписао писац, или као што је овде случај: кад није утврђено да је потписан допис објављен онако какав је од писца поднет у рукопису, не може по §§ 220. и 221. г. п. бити доказ противу онтуженог т. ј. писца, Између одговорности уредника и одговорности писца постоји једна јасна и битна разлика: јер док се писац може позивати и доказивати да чланак није он потписао, или да га није у свему онако написао како је објављен, дотле се уредник не може позивати и доказивати да је рукопис заиста писан и потписан од тога и тога писца, или се пак позивати на само признање пишчево. За одгозорност пишчеву потребно је доказати да оно што је под његовим потписом изашло потиче од самог писца, а за одговорност уредникову довољно је да се утврди сама чињеница да је оно што је објављено изашло без потписа или без пуног потписа пишчевог, без обзира на стварну чињеницу ко је тај чланак писао, — пошто мотиви са којих разлога уредник није хтео да објави писца, не играју никакву улогу. Према томе кад се у овом случају оптужени у својој одбранн позвао на рукопис и тражио да уредник исти покаже, а уредник на своме саслушању рукопис није поднео да би се могло проверити да ли је и у колико је штогод у допису мењао и допуњавао, онда београдски Апелациони Суд налази да је правилно закључио: да нема никаквих доказа да је оптужени писац онаквог дописа какав је објављен —- следствено: што је оптуженог ослободио казне као невиног и наредио да се сва акта овога предмета предаду надлежном иследном судији ради даљег законског поступка противу одговорног уредника листа „Правде" пошто се дело извиђа по званичној дужности. У противном, кад би се усвојило гледиште Касац. Суда, довољан би био и сам потпис пишчев, па ма и фалсификован, па да одговорност лежи на писцу и то само зато што уредник на кога се писац позвао да покаже рукопис није хтео оригинал рукописа да покаже. А исто тако по гледишту Касационог Суда за одговорност писца довољно би било и само његово име испод чланка ма да именовани за исто није ни знао, па следствено исправку није ни послао. Позивање Касационог Суда да је оптужени могао у смислу чл. 14. зак. о штампи да да исправку, а да то није учинио, по нахођењу Апелац. Суда не може