Бранич

Број 12.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 211

ос1§оуогпа? То 8е зас1а гезауа ос! зЈисаја га Ме<Јипагос1по Ргауо је па 1оте ро1ји гасИо. с!о б1иса'ја, а ргауИа 1еогеИсага та како АН \ 1о је 1еопја, који ђј с1ггауе 1геђа1е с1а ђИа с!ођга, шзи га с1ггауе ођауегпа. 1пзШи1; гајесЈпЈсИт и^оуогот ро1;угс1е 1 косИНкији.

ЈЕДАН СЛУЧАЈ НЕГАТИВНОГ СУКОБА НАДЛЕЖНОСТИ ОБРАД Б. БЛАГОЈЕВИЋ АДВОКАТ

Указом Њ. В. Краља од 17. августа 1912. год. одобрено је Министру Грађевина „да за потребе нове богословске зграде код цркве Св. Саве у Београду може путем експропријације заузети имање у Шумадијској улици, плац са кућом бр. 53. својину К. жене Ђ. П. овд. која има простора 751.80 м 2 " Експропријација овога имања спроведена је против воље сопственикове и дата му је накнада у 23.000.— дин. са којом накнадом, пошто није био задовољан, жалио је се надлежном првостепеном суду, који је донео другу одлуку у смислу жалбе, али је на жалбу Минисгра Просвете Касациони Суд одлуком својом од 29. марта 1914. год. Бр. 2743 задржао првобитну одлуку вештака о процени у снази. У своме акту од 16. маја 1922. год. упућеном Г. Министру Грађевина, ранији сопственик експроприсаног имања изложио је: да је после експропријације, Богословија Светог Саве била почета да се зида на суседном експроприсаном земљишту, али је светски рат прекинуо зидање у самом почетку, тако да ни данас ти радови нису настављени. У место дакле да се експроприсано имање употреби на циљ означену у Указу о експропријацији, њега данас држава издаје под закуп, и тиме врши трговину са истим. Позивајући се на Устав, закон о експропријацији и грађански законик, молилац је молио Министра Грађевина „да изволи донети одлуку, да се скида експропријација" са његовог имања, и да му се исто врати у својину. По овом тражењу Министар Грађевина (Административни Одсек), донео је решење Бр. 11868 од 29. маја 1922. год. и нашао: ....„да је експропријација молиочевог имања извршена редовним путем и то је питање коначно решено 1914. год. од кога времена држава располаже експроприсаним имањем спремајући се да на том земљишту подигне зграду цркве Св. Саве, а пошто ниједним законским прописом нисам позван да улазим у расправу таквог стања, и да по овој молби ранијег сопственика експроприсаног имања својим решењем враћам ствар у првашње

стање, већ је за решење овог патања на длежак редован суд по § 16. грађ. закона 1 ) као што и сам молилац признаје у овој жалби, па с обзиром на ове параграфе закона о устројству државне централне управе и закона о таксама — решавам — да се молилац Ђ. Л„ трг. овд., од свога тражења изложеног у реферату овога решења одбије као од тражења неумесног, о чему га известити решењем у препису. 1 ) Решење ово има један велики недостатак: кад се у њему констатује, односно у његовом разлогу, да је за расправу овога питања ненадлежан Министар Грађевина, онда се молилац има одбити од тражења као ненадлежној власти упућеног. Међутим, судећи по диспозитиву, Министар Грађевина улази у главну ствар и као да одбија молиоца од „тражења неумесног." По тужби молиоца Државном Савету, на Министарско решење, Државни. Савет је у своме VI оделењу донео пресуду Бр. 2546. од 13. марта 1924. год., којим је тужбу молиочеву одбацио као неумесну, пошто је „нашаода је решење Министрово на закону основано са разлога у њему изнетих." 1 ) Значи, дакле, да је и Државни Савет нашао : да се једним истим решењем може једна власт оглашавати ненадлежном па доносити одлуку у истом решењу о главној ствари! Налазећи да није изгубио спор, молилац Ђ. Г1. је се обратио првостепеном суду за град Београд, тужећи Државу и тражећи исто оно што је у акту Министру Грађевина од 16. маја 1922. год. тражио. Пошто је тужена држава истакла ненадлежност суда, то је се првостепени суд за град Београд решењем својим од 23. марта 1925. год. Бр. 13614 огласио надлежним. Али, на жалбу тужене државе, Касациони Суд, у своме III Оделењу донео је решење Бр. 7744 од 17. септембра 1925. год. којим је поништао горње решење а из разлога: што „исто не одговара закону: тужба у материјалном смислу као овлашћење тражити суд-

Ј ) Курзив ја наш.