Бранич

Страна 208

„Б Р А Н И Ч"

Број 10. м 11.

сва велика трговачка стоваришта и амбари, чак и различни дућани и магазе; све то припада њој комунистичкој државној управи и нико осим ње не сме управљати и радити у тој по пространству највећој области. Само она, комунистичка управа, зна — када и како треба пустити у рад ове или оне фабрике или заводе; само она зна, где и колико треба закупити и спремити сировина за те фабрике; само њој је извесно и познато колико и какве робе треба спремити и како определити међу народ, каквих великих слагалишта, како их снабдети и у каквој количини. Но то још није све. Комунистичка управа пошто је уништила сваку конкуренцију, узела је на себе и калкулацију цена на робу својих фабрика и слагалишта робе; и да не би загранична конкуренпија цена подкопала до самога темеља њихове несталне установе, комунистичка совјетска власт оградила се кинеским зидом — тарифских царинских одредаба, које се по висини својој представљају у ствари прекомерне и неподношљиве. Потпуно је разумљиво, да и висину радничких зарада по фабрикама и заводима одређује такође, сама управа, до најситнијих детаља и промена. Није тешко сада представити какав је огроман посао предузела совјетска влада и колику армију чиновника и послуге мора одржавати, да би могла остварити ту сложену комбинацију, комунистичких експеримената у једној најважнијој грани народне привреде — трговини и индустрији: 1-5 милиона држ. чиновника и 1-5 мил. држ. фабр. радника. Свет није још видео досад, такву огромну множину бирократије, каква је у совјетској Русији, и знаменита комунистичка фабула „ко не ради и не једе" преобратила се у савременој Русији у некакав табор принудних државних чиновника, који одређују служећи за одређену плату, своје одређено време. Ја нећусада исцрпно приказивати, каквим је резултатима довело совјетско газдинство, таква досад невиђена бирократија. То не спада у задаћу мога чланка, који жели представити само суштину система совјетског „госплана." Резултат је лако себи представити управо код нас у Југославији, где је већ изнешено питање о комерцијализацији таквих државних предузећа, као железница или бродарства, које и осим чисто економских функција врше још и чисто државне функције н. пр. стратегиске. Ја хоћу да нагласим, да је и у совјетској Русији, остала једна велика грана народне економије. која се отргла од социјализације, особито комунистичке социјализације; то је — мало сељачко газдинство. Истина совјет-

ска Управа објавила је сву земљу за државну, простије речено одузела је од сопственика и предала држави — национализовала је. Само апарат земљорадње показао јој се одвише тежак, и сељачко ситно газдинство остало је, као што је и било, у самој основи својој, оделито, приватно; јер се не може обрађивати земља, сејати и збирати продукт, по бирократском обрасцу, макар и комунистичком. Уступајући у тој грани привреде — земљорадњи пред диктатуром приватног газдинства, комунистичка држава, никако се није могла одрећи, одређивања цене продуктима сељачких производа, јер то уступање сопственицима, пред слободном конкуренцијом уништило би цело њихово вешто комунистичко уређење, бирократског народног газдинства. Зато совјетска управа објављује своју цену сељачким продуктима приватног газдинства, и организовала је свој трговачки апарат, за закупљивање сељачког жита; и препродаје га за границу. Ту су се и добиле, знамените и судбоносне за комунисте „ножнице" на које ]е наишла совјетска управа, и до данас се безуспешно бори у жљебу тих „ножница," (маказа). У чему се састоје те „ножнице," Цена? Сасвим просто. совјетска управа продаје своју робу из фабрика и завода народу скупо, а жито купује од народа јевтино. Добија се несугласица цена. Ако сељак добија за производ свога труда, за зрно, тако ниску плату са којом не може задовољити своју најпречу свакодневну потребу у обући, одећи, у инвентару и осталој индустриској роби, губи се код њега воља према раду; део земље остаје незасејан, јер никакав совјетски чиновник не може га натерати, да обрађује непотребни део земље, који му не припада и не може га приморати, да изнесе на пијац храну и да је продаје јевтино. С друге стране, и совјетска управа не може сељаку платити скупље за зрно, него што су цене хлебу на међународној пијаци и које се одређују слободном конкуренцијом. Совјетска управа је овде наишла на тешкоће и није у стању уклонити с места ове „ножнице" цена, у унутрашњости Русије, које су тако судбоносне за њу. Напротив „ножнице" ове прете пресећи сву комунистичку мрежу вештачких цена, на предмете и робу комунистичког газдинства. Ево већ више од једне године, како се совјетска власт бори, са неразрешивим проблемом спуштања цена индустриских предмета. Али она није у стању то постићи, јер зарада радника не може се