Бранич

Број 10, и 11.

,6 Р А Н И Ч"

Страва 243

челству, које ће даље поступити по кривичном закону и поступку судском у кривичним делима." Ни чл. 16. ни чл. 22. као ни остали чланови овога закона не говоре ништа ближе о крађама учињеним по оаом закону. Једино на шта нас овај закон упућује то је то, да ће суд. ако је кривица већег рода но што је она о којој он може да суди, послати акта среском односно окружном начелству, који ће даље поступити по кривичном закону и кривичном поступку. Раније су општински судови могли изрицати по иступним кривицама највећу казну до десет дана затвора, те због тога у чл. 22. она реченица: „ако би крађа или штета улазиле у кривице већег рода, но што су оне о којима може да суди општински суд..." , да ће их послати среској власти односно окружном начелству ако би требало изрећи већу казну од десет дана. Како сада и општински судови могу изрицати казну затвора до тридесет дана за иступна дела за која је ова казна предвиђена, го су за суђење иступних кривица по овоме закону надлежне само општинске власти. Иступне кривице по овом закону јесу у суштини кривице из овога закона. Но како нас чл. 22. упућује на кривични законик, то значи да нн вредност украђеног предмета на пољском имању не сме бити већа од двесга динара (раније двеста гроша чаршијских), пошто су крађе до 200, — динара иступне крађе. Тако: ако би ко покрао необрано грожђе или необран кукуруз, чија је вредност испод 200.— динара (раније двеста гроша чаршијских), онда би ту била крађа из чл. 22. Али чим су ови плодови сабрани и остављени у пољу, па их неко украде, онда не би било дело т чл. 22. поменутог закона, па ма вредност крађе била и испод 200, — динарл, већ дело крађе из § 222. тач, 3, каз, законика. Разлика је између чл. 22. н тач. 3. § 222. к, з. у томе, што плодови код § 222, тач. 3. морају бити сабрани и оставЈненн у пољу без чувара, уздајући се у јавну сигурност, па онда украђени, а по чл. 22. морају бити брани у моменту крађе н што пољска имања и објекте на њима чува нарочити чувар. Несумњиво и по чл. 22. закоиа о чувању пољског имања, крађе извршене на местима означеним у чл. овога закона ако им је вредност преко 200. — динара или више од 100, динара, излазе из надлежности овога закона и постзју преступне кривице које се имају

судити ио пропису казненог законика. А ако су извршене под условима § 223. каз. зак. оне су, без обзира на вредност, опасне крађе. Закон о лову. — У чл. 38. овог закона предвиђена је крађа дивљачи. Чл. 38, гласи; „ко по приватним ограђеним имањима без одобрења сопственика истих дивљач лови, хвата или ма на који начин исту сатире сматра се као крадљивац и као такав казниће се по кривичном законику". Од вредности украђене дивљачи, ако је украђена на прост начин, зависи хоће ли бити иступна или проста крађа. Ако је крађа дивљачи учињена на начин предвиђен по § 223, каз. законика без обзира на вредност, биће опасна крађа. Закон о накнади штете учињене злонанамерном паљевином и намерник прошивзаконим поништајем ствари. На крају да напоменемо и закон о накнади штете учиљене злонамерном паљевином и намерним против-законим поништајем ствари, и ако овај закон не даје дефиницију крађе нити испитује њену природу. Ми га помињемо само за то што је законодавац овим законом, ма да много доцније, дао јачу заштиту материјалној страни, проузроковану крађом извесних објеката. Оне исте прилике које су створиле овај закон 1892. године, због у њему означених кривица, нагнале су законодавца да доцније, 23. децембра 1903. год. допуњујући га, унесе у њега и обештећење извесних иокрађених објеката, на начин који јаче штити приватне интересе појединих. Ти су објекти ови:стока, земљоделски алат, храна (људска и сточна) воће, живина, кошнице и пољска ограда. Законодавац их је заштитио за то што су они неопходно потребни земљорадничком свету за живот и рад. Да би се добило право на ову накнаду штете, чл. 1. овога закона тражи: а) Да су покрађене ствари напред речене : стока, земљоделски алат и остале; б) Да је крађа извршена у атару сеоске општине или на пољском имању варошких општина, дакле са оних места која су поверена јавној сигурности. в) Награду даје оштећеном, на његов захтев, онштина у којој је крађа извршена, ако се кривац не ухвати у року од 30 дана, од када је иследна државна власт извештена о извршењу кривичног дела. А ако је кризац ухваћен, па накнада штете од њега не може да се изврши, онда накнаду плаћа општина из које је кривац.