Бранич

Страна 16

„Б Р А Н И Ч"

Брсј 1.

извршење закона о таксама уз Т.Бр. 12. такс. тарифе, наредио да председник олштине и један одборник изврше процену вредности продатог имања у моменту продаје. Поступајући по тражењу суда, председник и одборник известили су Првостепени Суд, да су продате земље вределе у моменту закључења поравнања 46&.500 дин. Позвани да даду реч зашто су у поравнању означили мању вредност, тужени Јеврем и Иван изјавили су, да нису знали да је вредност продатог имања већа од 50 хиљада дин., а продавац Јеврем нагласио је још и то да је имање морао дати за мању суму, пошто је на том имању остао и даље да живи, а раније су оба поравњача молили суд да поравњање Бр. 9516. не уважава, јер је куповина иначе условљена смрћу продавца" Јеврема, и Иван за живота његова не би могао купљено имање да прими. Поступајући по примедбама Опште Седнице Касационог Суда у погледу ненадлежности лредседника Првостепеног Суда за доношење решења по овом предмету, Првостепени је Суд пресудио био : да поравњачи — тужени Јеврем и Иван — плнте на име редовне таксе на мање означену вредност имања продатог поравнањем Бр. 9516, солидарно 24.930 динара таксе, и на име казнене таксе 74.790 динара, што свега износи редовне и казнене таксе 99.720 дин. и 3160 дин. таксеза пресуду. Разлозр, на којима је Првостепени Суд засновао овакву своју пресуду, у главном ови су: Да по чл. 29. закона о таксама све власти, које потврђују разне уговоре и исправе кад посумњају у истинитост означених вредности у овим уговорима и исправама, дужне су после потврђења или пријема донети одлуку о процени предмета изложених у уговору или исправи, па ако се докаже да су уговорачи назначили мању вредност предмета означених у уговору, и та разлика изнесе више од 20 % означене вредности, власт код које је тај уговор закључен, осудиће оба уговорача на плаћење, поред мање назначене редовне таксе, и на плаћење казнене таксе у износу три пута увећане редовне, као и на плаћање трошкова око процене. Па какосеиз поравнања Бр. 9516. закљученог код овог суда види, да су поравњачи означили као куповну цену, целокупног продатог имања 50 хиљада динара, а из извештаја председника и одборника општинског, види да је ово имање вредило у моменту продаја 465.500 динара, — то се поравњачи Јеврем и Иван имају осудити да плате редовну таксу по 6% за пренос непокретног имања по Т.Бр. 12. на мање означену вред-

ност од 415.500 динара, која износи 24.930 динара таксе, на плаћање казнене таксе, као и на плаћање таксе за пресуду и 3160 дин. по Т.Бр. 229 таксене тарифе... Јер уговорачи су били дужни да, поред куповне цене, означе и прометну вредност предмета уговора, иначе се те две вредности сматрају једнаким, што је овде случај — чл. 42. тач. 18. и 20. такс. и пристојб. правилника. Даље суд налази да према пом. зак. прописима, уговор о куповини и продаји заузима специјалан положај и да се такса на мање означену вредност предмета уговора има наплатити пре потврде, јер овај специјални положај уговора у куповини и продаји дерогира противно тумачење чл. 29. закона о таксама. Таксу треба пре потврде поравнања наплатити још и зато што потврђено и уважено поравнање има снагу извршне судске пресуде; оно омогућава купцу брзо и лако убаштињење на купљену земљу; па би наплата таксе после потврде била нелогична, јер ко ће одговарати за евентуалну штету држави кад странке које су одговорне за плаћање таксе, немају другог имања, сем предмета уговора, које купац отуђии пренесе на треће лице? Затим, закон о таксама забрањује сваки рад властима кад такса. није плаћена, — чл. 55. пом„ закона. У противном случају предвиђене су строге казне. Што се тиче приговора поравњача да се поравнање Бр. 9516 не уважава, већ акта као свршена оставе у архив, то јетражење у погледу наплате таксе неумесно, јер су поравњачи то тражили 24. августа 1925. г., а суд је још на рочишту од 24. маја исте године приметио и посумњао у мање означену вредност предмета уговора куповине и продаје и већ на дан 27. јуна 1925. г. издао налог за процену спорног имања. Одустанак странака, поред тога што је дошао после налога за процену, а циљ му је избегавање наплате таксе, — иначе је без утицаја на питање о плаћању таксе, јер по 7. напом. уз Т.Бр. 12,. такса се враћа само онда кад суд добије потврду поравнања, а суд то није учинио већ је, шта више, протестанта упутио да води. парницу о томе, коју је он и повео. Из поменуте напомене уз Т.Бр. 12. види се, да се такса не враћа странкама ни у случају нереализовања потврђеног уговора куповине и продаје, из чега се јасно види да вољом уговорача такса не може бити враћена. Овакво гледиште потпуно је у духу одредаба закона о таксама и заштите фискалних интереса државе; јер шта би било са тим интересима кад би били остављени вољи странака. Појединци би били увек готови да изиграју право државе на наплату таксе, јер би, ухваћени, у покушају да праву вредност. прикрију, оду-