Бранич
Број 2.
»БРАНИЧ-
Страна 25
<с1есге1з, час (Зеазопз ргезМепИеНез, час 1еигез <Је §гасе. ] ) У старој Аустрији Ра1еп1е, Ес1(к1е, Ег1а5бе, А11егћбсћб1е Еп1зсћНеззип§еп и т. д. Разликовање се врши, по правилу, према садржини наредбе (ма да то увек није меродавно). ЕеЉез <3е §гасе у Француској носе само акта помиловања или амнестије, с1еа310пз ргез1(1еп1Је11ез акта пријема официра у сувоземну војску или морнарицу и т. д. С друге стране, опет, акта ниједног другог органа сем Краља не називају се укази. Скупштинске одлуке носе назив решења или оезолуција; судске: пресуда, решења и т. д., административнејгакође решења, наредаба итд. Реч указ је руског порекла и долази од глагола указиваћ, што значи наређивати. У обновљеној Србији се она почела употребљавати одмах у почетку њеног државног живота. Већ други број Српских Новина, у почетку њиховог излажења, има рубрику под насловом Укази Књаза Србског Милоша. Они носе датум 20. децембра 1833, и односе на постављење царинсиих чиновника, јер је баш тих дана примљен од Турака „ђумрук" у Београду. Уз указ о постављењу одређена је, сваком појединачно, и надлежност. Интересантно је образложење објаве указа, које је саставни део текста : „будући да је нужно да прву част указа овог књажевског и сав народ србски а особито трговци наши, а и друга царства знају, то ју и саопштавамо читатељима нашим. Част та указа овог гласи... и т. д." 2 ) У доцнијим бројевима рубрика је задржана, али се укази саопштавају у кратком изводу, као данас. У једном од првих бројева реч указ је замењена са речју диплома („Његова Светлост благоизволела је дипломама својим наименовати"), али доцније се реч указ конзеквентно употребљава. У Русији, одакле води порекло та реч, она се није употребљавала само за царске одлуке. Истина, сваки акт управне власти који је потицао од Цара и носио његов својеручни потпис, звао се именој указ, а ако није носио његов потпис, него кога нижег органа али је садржавао личне наредбе цареве (усмено издане) звао се височајшеје повеленије. Али зато, реч указ се употребљава и за одлуке од које друг.е власти. До судске реформе у Русији, скоро сва решења судова називали су указима. Па и после реформе, извесни судови задржали су то право (трговачки судови, сиротињски судови пле-
1) Н. Езтеш, Е1етеп1б <3е ЉчЛ ]соп5Ши1Јопе1, II. I. р. 64 е! 5шу. 2 ) Србске Новине од 13. јануара 1834. Ортографију смо изменили.
мића и осталих грађана и судска оделења врховног суда, т. зв. Сената). Најзад и извесне административне установе, које је Катарина II. основала, задржале су историско право да своје одлуке називају указима. 3 ) Док и код нас, као у Русији, укази представљају акте различите правне природе, код нас бар сви они потичу од исте личности, што у Русији није случај. Код нас је за разликовање указа од осталих власти меродавно који их је орган издао, а не што они садрже. Само то може бити један једини орган, чак и једина личност: Краљ. Према томе сва Краљева акта заповедања носе форму указа, а ниједан акт ма ког другог државног органа не може имати ни ту форму ни тај назив. Има најзад још једна карактеристика указа која их истиче према другим актима власти, могло би се рећи и изнад аката других ор* гана. За разлику од ових, сви укази морају бити објављени. Мада у Уставу то није изрично предвиђено, не може се претпоставити да важи један указ који није обнародован. Укази увек имлју принципиелни интерес и веће значење од других аката власти; они, ако и не стварају увек нове норме, задиру у јавни поредак. Постављањем једног чиновника не ствара се само нов однос између њега и државе, него и између њега и грађана земље, којима може заповедати, или између њега и других власти, према којима стоји у извесном односу потчињености, координације или старешинства. Ми не споримо да сличне односе стварају и друге власти, али не свим својим актима, него само неким. Та акта треба да се обзнане, али Краљева сва. Закони морају бити обнародовани да би уопште важили. Исто тако и уредбе. Друга пак акт акраљевске власти, која би се могла назвати и укази у ужем смислу (јер носе и у тексту тај назив) садржавају увек наредбу извршења и одређују органе, који ће их извршивати (Наш Министар нека изврши овај указ"). Краљ само издаје наређење али их не извршује. Да би један државни орган (у овом случају увек министар) могао правоснажно вршити једну власт из надлежности Краљеве, треба да је за то опуномоћен. Та пуномоћ даје му се указом и за њу треба да знају сви они на које се односи, а то су, као што смо видели, сви грађани земље. (Свршиће се)
3 ) Вид. о томе поближе: Н М. Лисовскиј, Указ, Енциклопеђическиј Словар, XXXIV а, том, 1902, стр. 627, одакле смо и узели ове податке.