Бранич

Страна 12

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—2

по § у 66. Зак. о Зашт. Инд. Својине, да суду мишљење о постојању сличности између оба жига. У овим случајевима наши судови просто одобравају забрану на дотичне предмете и исте извршна в^аст узима у попис и од њиховог сопственика одузима. Овакав поступак, међутим, по моме мишљењу, ни у колико не одговара закону. Основна погрешка овде је у томе, што судови мешају појмове забране, као сретства обезбеђења тражбина, с једне стране, и узапћивања предмета садржећих повреду туђег права индустријске својина, с друге стране. Да би се могло применити узапћивање, пре свега потребно је да буде утврђена повреда нечијег жиговног права. По тачном, пак, смислу закона то се може утврдити једино судском пресудом, и само на основу пресуде може уследити узапћивање (§ 148. Зак. о Заш. Инд. Својине: „...суд може на захтев оштећеног пресудити..и т. д.). Пресуда, пак, претпоставља спор и ни по једном законском иропису слична се питања не могу расправљати решењем донетим у кратком суђењу без саслушања одбране ту■ жене стране (основни принцип правосуђа: аисПа1иг е! а11ега рагз). За тим, важно је запазити и то, да се узаптити могу само ствари, које носе обележје инкримисаног дела, или служе за његово извршење, или, пак, тим делом су произведене, а води узапћивање или уништењу тих ствари, или уклањању са њих знакова повреде жига ; такође, само изузетно оне могу да послуже на подмирење онога, чије је жиговно право повређено. Према томе, узапћивање се не може као превентивна мера по закону пре поведеног и окончаног спора применити решењем, већ се једино може наредити пресудом, ако се њоме повреда тужиочевог жиговног права утврди. Још јасније ће то бити, ако ми изближе проучимо појам забране. Забрана је по нашем закону само и искључиво једно сретство обезбеђења тражбина у ужем смислу, те речи. Она се може применити само тамо, где постоји тражбина, дуг, облигациони однос. Реч „обвезност." у § у 377. Грађ. Суд. Пост. не значи ништа друго него „дуг" ; — дакле, где нема дуга, тамо не може бити по нашем Грађ. Суд. Поступку ни забране. Ако се, пак, обратимо на случај повреде жиговног права, то је јасно, да пре но што се по томе питању донесе пресуда — не може бити никаквог облигационог односа\ па шта више и после пресуде облигациони

однос (у ужем смислу) појављује се само у погледу на потраживања т сЈапсЈо, а никако и на потраживања т Јааепс1о, односно т поп {ааепс1о. Према томе, радња повреде жиговног права, односно забрана те радње, по самој својој суштини не може бити предмет обли гационог односа, већ једино повод за саор, из којега ће се тек после пресуде облигациони однос евентуално родити. Осим тога, забрана, као последица повериочевог права универсалне залоге на целокупну имовину дужника, није ничим у погледу објекта ограничена, т. ј. повериоцу стоји на вољу да се чим хоће обезбеди и из узабрањених ствари намири, док то није случај, као што смо то споменули, код узапћивања. Дакле, забрана на предмете садржаће знакове инкримисаног чина, као средство обезбеђења, не може се у опште са принципијелнога гледишта примењивати пре спора. Исто тако стоји ствар и са формалне стране. Онај, који жели да му се одобри забрана има пре свега по §§ 377. и 378. Грађ. Суд. Пост. пуноважним исправама доказати постојање своје тражбине. Као подлогу за одобравање забране суд узима у случају повреде жиговног права мишљења, која му по §-у 66. Зак. о Зашт. Инд. Својине да је Управа за Заштиту Инстријске Својине о постојању сличности између заштићеног и инкриминисаног жига. Међутим, питање постојања или непостојања подражавања жига, као инкриминисане радње, није истоветно са питањем о постојању или непостојању сличности. Ово питање јесте једно чисто фактичко питање, које суд решава по својој слободној оцени; да би, пак, суд могао ту своју оцену дати потребно је опет да постоји спор, извиђање, и као резултат тога пресуда, у којој се та оцена доноси. Питање, дакле, постојања или непостојања повреде жига не може се доказати никаквим исправама, но једино судском пресудом. С тога ни мишљења Управе за Заштиту Индустријске Својине, дата по §-у 66. Зак. о Зашт, Инд. Својине, нису доказ постојања или непостојања подражавања. већ само стручна мишљења ■— слична вештачком мишљењу — која сам суд има тек у спору да оцени. Тако то третира и сама Управа за Заштиту Индустријске Својине која је решила да: „није задаћа Управе да каже суду да је употреба неког знака подражавање заштићеног жига". — Вид. Гласник Управе за Заштиту Индустријске Својина за 1923. год. стр. 59., решење Управе од 28-Х1-1922. год.