Бранич

Страна 14

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—2

Јасно је и очигледно да те аномалије и абсурдности нити је могло да створи нити да подржава обичајно право једне здраве моралне средине прожете правичношћу каква је то била средина Црне Горе. Значи да обичајно право не познаје и не признаје вјечни однос између Куће и њених чланова у оним случајевима када међу њима нема и формалне диобе. Покушаћемо да о томе питању дадемо наше мишљење које резултира из наше дугогодишње судске и адвокатске праксе поред стечених опажаја у свакодневним случајевима који се око нас дешавају. Наше је мишљење да права и обавезе између Куће и њених одсутних чланова не постоје вјечно и неограничено, па макар и не било кућне диобе. Одредбе О. И. Закона не стоје на супрот томе становишту, јер тај закон говори само о правима и обавезама Куће и њених чланова; а не и о томе докле постоје и трају та права и те обавезе. Обичаји народни старијега доба, када је то право стварано и створено, нијесу познавали случајеве да Црногорац на дуже вријеме иде у иностранство (јер постанак печалбе је новијега доба). Стара патријархална појимања о слободи огњишта налагала су Црногорду да стално бди с пушком у руци над својом слободом дома и отаџбине. Родбински осјећаји који се новим добом губе везали су Црногорца тако чврсто уз огњиште да читаве генерације све до најновијих дана нијесу прекорачивале ни границе своје домовине. Појимање моралних породичних обавеза синовЛ спрам родитеља и браће још је јаче потенцирало то стање. Слободно можемо рећи да је јача линија, која је одвојила то старо од новога доба, подвучена тек у посљедњим деценијама државнога живота Црне Горе — када су Црногорци пошли у печалбу по Турској, Румунији, Србији и напосљетку по Америци. Најмогобројнији су случајеви сеобе у Америку и баш зато и видимо да се пред судовима Црне Горе скоро једино и расправљају случајеви правних односа оних Кућа, којих се чланови налазе на раду у Америци. Из тога резултира природно да обичајно право није могло ни имати одређеног становишта о случајевима који су му непознати били — према томе ни обичајно право није могло да створи тачно одређена правила у томе погледу. Судовање посљедњих деценија разнолико је поступало тако да одређене судске праксе и нема. Па пошто су редовно и искључиво решавани случајеви чланова Куће који су недавно били напустили зајед-

ницу, то питање о којему ми расправљамо није судском јуриспруденцијом ни ријешено, јер како рекосмо није било практичних случајева који би то питање расправили. Питање главно на које треба одговорити јесте ово: 1) Да ли се екзистенција формално неподијељене Куће протеже ад инфинитум; 2) Да ли је потребна нека фактичка веза и однос између Куће и њених чланова те да та Кућа постоји и у оном случају кад формалне подјеле нема; и Да ли, у случају да мора бити те везе, да ли је потребно извјесно временско трајање и извјесне фактичке чињенице да наступе те да се угасе права и дужности између Куће и њених чланова — које је то вријеме и које су то фактичке чињенице које стварају то стање ? Наше је мишљење ово: У редовним приликама када су јасни и видљиви односи у Кући (који се односи манифестују заједничким животом и интересима и везама које манифестују постојање заједнице) увијек је потребна формална подјела. Та формална подјела врши се на разне начине : а) Или се чланови одијеле и сваки за себе оснује своју Кућу; б) Или један дио чланова остане и даље заједно а остали се одијеле; в) Или формално подијељени чланови и даље и ако подијељени остану да живе уједно и под истим кровом — свакоме се зна његов дио. (Такви случајеви називају с &смијеша живљења.) Кућа има право да и сама^и'*против њине воље одијели своје чланове у свима случајевима када чланови својим распикућством, непослушношћу и неисправношћу'угрозе интегритет и хармонију Куће. Обичајно право признаје свакоме члану Куће да може тражити диобу. Наше је мишљење да диобу може тражити једино по навршеном пунољетству и то само у згодно вријеме када Кућа не би нарочите штете претрпјела усљед диобе. Иначе чим члан затражи диобу Кућа је има извршити; у противном решава суд. Обичајно право познаје врло ријетке случајеве да кћери за живота родитеља траже и добију диобу — то бива само онда када наступи случај распикућства и сличних случајева код родитеља. Ипак и непунољетни чланови Куће имају право тражити диобу, у свима случајевима када је животом родитеља угрожена Кућа. У томе случају или на предлог родбине или самих малољетника суд им поставља стара-