Бранич

Број 12.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 15

теља, који ће при диоби, судом или ван суда,' заступати_њине интересе. Разумије се то само у крајњим случајевима ! И када се чланови Куће споразумно дијеле ипак увијек малољетнима мора бити одређен старатељ за диобу кад год дођу у сукоб интереси малољетног члана са Домаћином а то бивв увијек кад су дјеца у Кући без родитеља (имају стрица Домаћина). Ну по што је диоба увијек мање више сукоб интереса то је наше мишљење да увијек при диоби малољетници морају имати старатеља за диобу. Начело при диоби је: Да се плодови земаљски и покретне ствари дијеле равномјерно по главама на све мушке и женске пунољетне и непунољетне чланове. Непокретности се дијеле друкчије — по кољенима: узимајући у обзир непосредног претка оца, дијелећи непокретности равномјерно на потомке тога претка (принцип репрезентације). Нпр. 2 су брата један са петоро дјеце, а други са двоје, имовина се дијели на два дијеле двојици браће (без обзира на број потомака). Но отац или мајка уз дио узимају и плус имовине од свих чланова као старешинство. Ако нема ни дјеце ни оца онда жена узима дио свога мужа на уживање до своје смрти. Ако ли нема никога до кћери оне узимају очев дио и оснивају своју Кућу, које је Домаћин најстарија кћер (разумије се неудата). Ако ли су само непунољетна дјеца остала од оца носе дио свога оца и поставља им се старатељ, ако се не деси случај, који се скоро редовно дешава, да дјеца отиду да живе код некога од блиских сродника, образујући смјесу живљења. У Кућама гдје су само отац и дјеца свако дијете носи рпван дио а родитељи дио и старешинство. Обичајно право познаје само случајеве да кћери не добију дијела него остану код родитеља; али чим има случајева да оду и са којим од своје браће ми мислимо да и кћерима увијек треба одредити и дати дио који им припада. Рекосмо да Кућа има права да одијели свога члана кад ради против интереса Куће; осим тога увијек и онда када Кућа не мора да одговара за дугове задуженог члана по закону па хоће да се и формално од тога огради диобом свога залуженога члана (чл. 703. О. И. 3.). За диобу се не тражи писмена нити пак нека нарочита форма — постојање диобе може се доказивати свима доказним сред ствима (свједоцима па и самозаклетвом). (Законодавац (чл. 699. О. И. 3.), тражи

одређену форму и публикацију само за оне послове кад се члан бави трговином па Кућа неће за обавезе таквога да одговара). Подијељени чланови Куће, и ако се свакоме од њих зна дио, могу и даље остати да заједнички живе у једној Кући. Често се овај случај мијеша са продужењем живота Куће а то је погрешно, јер у смјеси жив љења зна се свакоме члану његов тачно одијељени и одређени дио. Карактеристика смјесе живљења је та: што чланови смјесе унапријед одреде услове у погледу заједничких прихода и трошкова и у погледу управе Кућом. И код смјесе живљења најстарији мушки члан је Домаћин; само то Домаћинство нема правне атрибуте редовнога Домаћинства — Домаћинова власт је само административнога карактера, а никако право диспонирања заједничком имовином. И пошто је смјеса уговорни акт то је може раскинути сваки од уговарача. Подијељени чланови могу поново простом изјавом воље склопити Кућу у коме је случају извршена диоба без икаква утицаја. Значи и за диобу Куће тражи се изрична изражена воља њених чланова за диобу и ако се не тражи и у нарочитој форми изражена воља за диобу. Изгледало би према томе да постојање формално неподијељене Куће траје вјечно све донде док се формална подјела не изврши и да за то нема никаквих захтјева ни у погледу мјеста живљења чланова Куће, ни у погледу времена одсутности од Куће, ни у погледу фактичних и моралних веза међу Кућом и њеним члановима. Међутим ми мислимо да није тако. Кућа претпоставља увијек заједницу интереса и живота. Да рашчланимо оба та правна појма: 1) Постојање заједнице живота претпоставља заједнички неодвојени потпуно живот. Заједнички живот у ужем смислу је онда када чланови Куће живе под истим кровом, заједничке приходе одмах уносе и трошкове одмах из заједнице чине, и имају заједничку трпезу и заједнички манифестују све народне обичајне радње. У ширем пак смислу је онда када чланови Куће, и ако не живећи под једним кровом, и ако не уносећи одмах непосредно своје приходе; ипак увијек и стално одржавају везе заједничке у сваком погледу са Кућом манифестујући отворено и јасно спољним радњама заједницу живота са осталим члановима Куће. Природно да заједница живљења увијек претпоставља једну моралну цјелину у којој је цјелина схваћена као појединац и поје динацкао цјелина, у којој постоји заједнички морални осјећај који Кућу као јединствену