Бранич
5
Број 1 — 2
,Б Р А Н И Ч"
Страна 33
1970 од 6. марта 1926 год. оснажио. Пошто није било суда за Ђ. П. то је се он обратио, у смислу чл. 110. Устава директно Касационом Суду и он је одлуком својом бр. 7685 од 15. октобра 1926. год. нашао: да је за расправу овог спора надлежна административна власт , односно Министар Грађевина и Државни Савет. Затим је се Ђ. П. актом својим бр. 32238 од 15. новембра 1926. год. понова обратио Министру Грађевина и молио га да реши, да му се врати на слободно располагање напред наведено имање, кад буде положио 23.000'— дин. примљених приликом експропријације овог имања. Као разлог за повраћај, он је понова навео: да поменуто имање држава издаје под закуп наплаћује кирију у своју корист, јер ни до данас на истом имању није подигнута Богословија Св. Саве; да Министарству односно Митро полији ово његово имање више није потребно за циљ за коју је експроприсано, као доказ наводи то, што држава није експроприсала и остала имања за која је била овлашћена у Указу о експропријацији, што значи, да јој иста нису потребна, и да се не може користити са задобијеном експропријацијом; сем тога, и из овереног преписа плана града Београда, који је поднео, види се, да је за подизање Богословије Св. Саве предвиђено сасвим друго земљиште, а не оно које је од њега експроприсано. Министар Грађевина је молиоца решењем својим бр. 32238 од 2. децембра 1926. год. одбио од овог свог тражења, а из разлога: „Закон о експропријацији приватних добара за општу народну потребу про шсао је правила о томе, кад се и како могу приватна добра изузети из сопствености дотадањег сопственика и прописао је, да се пре експропријације има одлучити о томе, да ли јој има места и кад се одлука у том смислу донесе, онда у смислу § 24. поменутог закона одмах престају права бившег његовог имаоца т. ј. он престаје бити сопственик и својина прелази на онога за чији се рачун дотично добро ексироприше. Шта ће даље бити, т. ј. да да ли ће онај, за чији се рачун дотично добро експроприше, приступити остварењу циљаради кога је добро експроприсано, и на који ће га начин употребити ради остварења поменутог циља, ни закон о експропријацији, ни који други закон не предвиђа нити наређује да се експроприсано добро поврати у својину пређашњем сопствеиику.*) У овом случају, баш из самог Указа о одобреној експропријацији, види се, да је иста одобрена „за потребу" нове богословске зграде. Каква је та потреба т. ј. да ли да се на експроприсаном имању подигне сама зграда за богословију или каква друга споредна за потребу богословије, или да исто имање послужи каквој другој потреби главне богословске зграде, Указ није блаже определио.
„То пак, што прсма плану града Београда зграда за богословију Св. Саве има да буде подигнута на другом имању а не на експроприсаном, није доказ да експроприсано имање неће бити од потребе новој богословској згради, а сем тога не значи и то, да нова зграда богословије мора бити подигнута на имању предвиђеном у плану, и да приликом подизања зграде неће бити никакве измене у том погледу. „Исто тако, што до сада нису експроприсана и остала имања других лица означених у поменутом Указу, не доказује, да та имања неће бити експроприсана и да је престала потреба у погледу експроприсања истих. „То пак што се до сада није подигла зграда богословије не значи да се она неће подићи, а што се исто имање издаје под закуп, право је онога у чију је сопственост прешло, да га експлоатише, док се не приступи остварењу ради кога је имање експроприсано, као што је и право бившег сопственика да ужива приходе од добивене накнаде". На ово, у многом погледу интересантно решење, молилац Ђ. П. поднео је у законом року тужбу Државном Савету, у којој је необично опширно изложио своје разлоге, због којих сматра да је поменуто решење незаконито. — Ти би разлози, у најкраћчм потезима, били следећи: 1. Чл. 24. зак. о експропријацији од 15. марта 1866. год. предвиђа случај кад престају права сопственика експроприсаног имања, под условом, наравно, да се експроприсано имање употреби за ону цељ за коју је експроприсано. У противном, са експропријацијом би било великих злоупотреба. Ако су по чл 24. зак. о експропријацији престала права бив. сопственика на експроприсаном имању оног момента кад се исто пренесе на државу, ипак она могу оживети у случају, да држава не употреби спорно имање на циљ за коју га је експроприсала. Другим речима, бив. сопственик је престао бити сопственик спорног имања под раскидним условом: да се имање употреби на ону циљ за коју је експроприсано. С тога мора интересовати бив. сопственика судбина експроприсаног добра.
Закон о експропријацији не предвиђа да се експроприсано имање врати сопственику кад се не употреби на експроприсану циљ. Али се из духа закона ово види, пошто се експропријација не може замислити а да не стоји случај „нужде или особите отите народне потребе и ползе" — § 20. грађ. зак. — „Само ако би опште народно благо изискивало... да се чије добро на опште благо земље и народа употреби, мора поједини житељ опште благо свом сопсшвеном претпоставити..." — § 217. грађ. зак. — в. чл. 3. зак. о експропријацији. Овде овог случаја нема. Пошто нема одређеног зак. прописа, овде се има применити законска аналогија из §§ 8. и 10. грађ. зак. „Суд тумачећи, према § 8. грађ. зак. какав пропис, мора пазити не само на речи н>егове, него мора испитати и жељу законодавца па ма се тиме дотичном пропису дало и шире значење." — Одлука Оделења Касационог Суда од 23. октобра 1902, год. бр. 9871. — Одлука Опште Седнице Касационог Суда од 13. новембра 1902. год, бр. 9876. — Према томе, ни за један појављени правни случај не може се рећи да нема закона.
*) Подвучено у решењу