Бранич

Страна 34

,Б Р А Н И Ч«

Број 1.-2.

Устав у чл. 37. зајемчава приватну својину под ограничењем експропријације и грађ. зак. н зак. о експропријацији предвиђају „крајњу нужду." Кад ови услови престану, престаје и експропријација. 2. У Указу је употребљена реч „пошреба нове богословске зграде Св. Саве", што изискује прво зидање саме зграде — богословије, које нема, а без тога се не може експроприсано имање употребити за „потребе богословије". 3. Из поднетог плана Београда види се, да преко експроприсаног имања пролази улица, те је држава у апсолутној немогућности да употреби експроприсано добро у експроприсану циљ. 4. Држава не мисли да употреби експроприсано имање у експроприсану циљ, из разлога, што није до данас купила ни једно друго имање, у Указу о ■ експропријацији означено, сем тужиочевог. 5. Држава није за време од 14 година извршила намену за коју је добро експрописано, што значи, да овде нема „крајње нужде." Закон тражи да се утврди „крајња нужда" т. ј. да се нека велика државна потреба апсолутно не може задовољити, ако се не би одмах једно добро експроприсало. Тога овде нема. 6. Држава тргује са експроприсаним добром, што јој није дозвољено. Она је имање узела, не по вољи ранијег сопственика, већ силом своје власти и имање експроприсано могла је и морала употребити за циљ у Указу о експропријацији означену. Издајући експроприсано имање под закуп, држава је се прећутно одрекла циља за који је експропријацију тражила и добила. — Други је случај био са продавцем — тужноцем Ђ. П. Он може трговати са добијеном сумом за скспроприсано имање, јер он није власт, није држава, јер је појединац. У осталом, Касациони Суд, који је у необично интересантним случајевима, кад извесно имање није имало више да послужи држави за експроприсану намену или кад је престала потреба за експропријацијом, увек принуђавао раније сопственике, да оваква имања приме натраг, уз повраћај куповне цене (в. случајеве саопштене код г. Гојка Никетића : Грађански Законик, издање од 1909. год. испод § 20.) Аналого овом случају, имао би се спорни случај расправити. По овој тужби тужиоца Ђ. П. а по пријему одговора Министра Грађевина на тужбу, Државни Савет је, пресудом свога II одељења бр. 7722 од 16. марта 1927. год. одбацио тужбу Ђ. П. и оснажио решење Министра Грађевина, а са разлога: „По закону о експропријацији није предвиђена ни једна одредба на основу које би бив. сопственик експроприсаног земљишта имао право на откуп истог од државе, када држава после извесног времена исто не би употребила за намењену циљ на основу ког је ово имање путем експропријације добила, те је држава сада неограничени господар имовине, пошто поседује над истом тапију. „Па кад би се дало претпоставити, да у оваквим случајевима има могућности повраћаја, ипак се при оваквом стању ствари то не може дозволити стога, што и ако држава није употребила ово имање на намењену циљ, то не значи да држава исто имање с обзиром на садашњи регулациони план Београда, ипак неће употребити у извесном циљу који предвиђа закон о експропријацији, без обзира на то што је првобитна сврха експропријације било подизање богословије Св, Саве".

Против ове пресуде Државног Савета могли би се истаћи исти приговори који су истакнути против горе наведеног решења Министра Грађевина. Нарочито не стоји разлог, да је држава са преносом тапије од спорног имања, постала његов неограничени господар и да може са њиме радити како јој је воља. Она је, на против, принудним путем постала сопственик спорног имања и то под раскидним условом : да изврши намену означену у Указу о експропијацији. Друга необичност ове пресуде јесте у томе, што Државни Савет изрично признаје, 1да држава може мењати циљ за коју је 'експропријацију извршила, што је, мислимо, противно основном принципу на коме експропријација почива, на име, да се може експроприсано добро употребити само на ону циљ за коју је експроприсано, и никако на другу циљ. Мењање циља, јесте у ствари негација самих основа на којима експропријација почива. Интересантно је напоменути, да напреднија законодавства од нашег, предвиђају случај који нас интересуЈе. Тако, француски законодавац у закону од 3. маја 1844. год. са изменама и допунама од 14. новембра 1918. год. каже: „Ако се земљишта узета за радове од јавног значаја не употрсбе на ову циљ или ако су непокретности узете на основу чл 2. и 2. бисне употребе сходно закону или указу којим су као радови од јавног значаја проглашени бивши сопственици или њихови правопријемници могу тражити повраћај истих. „Цене се уступљених земљишта утврђују споразумом, ако нема споразума изабраним судом у горе означеној форми. Величина цене од стране избраног суда не може ни у ком случају премашити суму за коју су земљишта купљена" — чл. 60. "Ако у року од године дана кад је донесена префектова наредба (о експропријацији) администрација не приступи експропријацији (т. ј. није извршила радове наложене јој експропријацијом), сваки сопственик чије је земљиште обухваћено поменутом префектовом наредбом (о експропријацији) може поднети тужбу суду". — Чл. 14. На овај начин нормира свако напредно законодавство случај који нас интересује. По овом законодавству, решење Министра Грађевина и пресуда Државног Савета не би могли у опште постојати. Они то не би могли бити по основним појмовима који за екпропријацију важе у науци. Они ипак постоје ! ?! Илустрације ради, да наведемо још нешто што иде нашом мишљењу у прилог. Држава увек, на горе изложен начин, не резонује. Кад јој је интерес, она се ослобађа експроприсаног земљишта или то припрема. То је изриком Министар Саобраћаја потврдио у интерпелацији једном народном посланику