Бранич

Страна 48

,Б Р А Н И Ч"

Број 3

Приватног Права" у општем делу стр. 196. и у Теорији Грађ. Суд. Поступка1. књизи на стр. 112. и 114. сматра овај рок као судски т. ј. рок, који се може продужити и да његово пропуштање повлачи за собом само губитак права на дотичну процесно правну радњу. Побрајајући све процесно правне рокове, он је побројао све законске рокове међу које није ставио и рок из § 454. гр. с. п., већ је исти примера ради ставио као судски рок. Пропис § 138. гр. с. п. утврђује, да је код појединих случајева казано, какве су правне последице за онога, који у течају рока законом или судски одређеног или продуженог не учини што му је наложено. Међутим у целој глави XVII. где се говори о роковима при кратком поступку, нигде није означено какве су правне последице пропуштања рока. У § 312. казано је, да доцније поднето незадовољстто, првостеп, суд ће одбацити. Ту је изрично казао шта се губи пропуштањем рока из § 311. гр. с. п. Такав је рок из §§ 16., 26., 134. и других. Све ово говори да је рок у глави о кратком поступку судски а не законски, и да је погрешно мишљење оних који тврде да је ово законски рок јер нигде нису предвиђене последице пропуштања рока. Баш и кад би се узело, да је овај рок прекљузиван, ипак он нема онај значај, који му даје пракса, т. ј. да се пропуштањем рока губи не само право на процесну радњу већ и право одбране. Ми налазимо да тај рок има у толико значај, што ће извршна власт после рока који је туженом за одбрану остављен, ако га не продужи већ пропусти, приступити процесној радњи извршења по §§ 464. 466. и даље, и без обзира на то, што је тужени после рока тражио задржање осудног решења од извршења, те суд не може обуставити извршени поступак. Ми смо у почетку казали, да тужени захтевом задржања осудног решења од извршења и подносећи доказе, којима хоће да негира тужиочеву тужбу у ствари тражи 1) обуставу процесне радње извршења и 2) редован поступак, у коме ће се извидети његова одбрана и донети о спорном предмету пресуда. Он дакле сједне стране истичући приговоре тужитељу на његове тужбене наводе, тражи да се то у редовном поступку извиди а док би се та његова одбрана извиђала, да се застане са оним процесним радњама које изазивају принудно реалисање онога што је осудним решењем досуђено. Према томе питање је сад, на коју се процесну радњу односи рок у § 454. у вези §§ 453., 455., 456., 457. и 459. гр. с. п. да ли само на процесну радњу задржавања осудног решења или на њу и на обуставу

кратког и обављање редовног поступка због одбране туженога. Ми мислимо да то питање решава пропис § 455. гр. с. п. у коме се вели: „тужени у течају овог рока може захтевати да се решење задржи од извршења" и као што се види из овог текста, тражење дужника односи се само на процесну радњу суда односно извршне власти да обустави извршни поступак по осудном решењу. Суд доноси одлуку о овоме на основу сумарне оцене доказа, које је тужени за одбрану поднео, којом приликом цени, да ли наводи туженога и поднети докази могу да поколебају убеђење судије створено приликом доношења осудног решења. И ако су ти наводи и докази такви, који утичу на суд да поколеба своје раније убеђење, онда он доноси одлуку, да се обустави извршни поступак по осудном решењу и одмах наређује одређивањем рочишта редовни поступак за извиђење и пресуђење спора. Случајеве кад тужени може да тражи зажадрње а који су побројани у § 455. гр. с. п. јесу исти случајеви, који и у § 109. и 110. гр. с. п. са којих се парница може одбацити или одложити, а то су у главном процесно правне ексцепције или приговори туженога, изузев случаја у тач. 3. приговор компензације. Али осим ових као што смо раније рекли, задржање се може тражити и са осталих разлога са којих се може тражити и одбачај или одлагање парнице, и те случајеве можемо све подвесги као разлог из § 449. у в. § 458. гр. с. п. за задржавање. Кад се посматрају сви ови случајеви с процесно правног гледишта изгледа да по аналогији § 107. гр. с. п. ако тужени у остављеном року за одбрану не истакне ове приговоре, да их више не може истицати уопште. Али у ствари није тако. Да прегледамо све случајеве: 1. Приговор о томе да је решење донето од ненадлежног Суда. Несумњиво да је тужени дужан да у одговору у остављеном року истакне ненадлежност суда, иначе ако то у одговору не истакне, онда је суд који је тужбу узео у поступак има и расправити. Према томе тужени тражећи задржање осудног решења од извршења треба у остављеном року за одбрану, да истакне ову ненадлежност, иначе његова одбрана са овог разлога нема утицаја да суд може задржати извршење, нити има разлога да се упушта у претходни редован поступак, ради расправе овог питања. Али кад је реч о апсолутној ненадлежности, због које суд у свако доба парнице има тужбу по званичној дужности да одбаци по