Бранич

Страна 68

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

и предузима редован поступак и ако је донео не знајући да постоји такав случај осудно решење, — по дужности задржава исто од извршења. За ове случајеве рок из § 454. гр. с. п. нема никаквог значаја.

Да ли у кратком поступку има спора? На ово питање је врло лако одговорити. Да се спор заснује иије довољна само тужба тужиочева, већ је потребна изјава туженога, којом оспорава тужиочево правно тражење. Без тога оспоравања нема ни спора. Код кратког суђења тужени се не саслушава § 450. гр. с. п. И кад се тужени не саслушава, онда недостаје један од битних услова за заснивање спора. Према томе погрешно је мишљење оних који сматрају, да се и овим поступком пресуђује спор. Кад нема спора не може ни бити суђења неког спора. На против тако названи кратки поступак представља извесну законом одређену судску процедуру, по којој има да се принудно оствари извесно потраживање повериочево по исправи, по којој суд читајући исту, стиче потпуно уверење, да у корист тужиоца у њој стоје сва она факта, која тужилац из носи у тужби и из којих суд изводи, да је тужени без спора дужан да оствари тужиочеву тражбину. Суд уверивши се о овоме, у одлуци својој, коју закон назива „решење" односно „осудно решење" наређује дужнику — туженом, да оствари тужиочево потраживање, за које је суд на основу поднете исправе убеђен да постоји, јер ако се то не уради, принудно ће се од њега наплатити тужиочева тражбина. Сва ова радња суда није радња, као резултат спорног извиђања, већ радња ван спора, дакле резултат убеђења створеног читањем поднете исправе уз тужбу. У овом поступку сматра се, да је због чистоте и јасности обвезе туженога изражене у исправи и убеђење суда толико сигурно, да он може без икакве бојазни по

оправдане законске интересе туженога овоме наредити да плати тужиоцу тражење по тужби. Чега сад ту има што би се могло назвати спором? Овде нема спора. И кад тужени прима овакву судску наредбу и противу ње не реагира, већ по истој плати обвезу туженом или дозволи, да то втаст из његове имовине изврши, онда је самим тим признао тужиочеву тражбину изражену у исправи односно у судском решењу. Чим пак тужени призна тужиочево тражење, спора више нема, јер овде тужени признаје сва факта изнета у исправи која је предмет тужбе, управо тужени ни у колико не спори наводе тужиочеве у тужби. Како је чиста и јасна обвеза туженога у исправи, такву је он на овај начин и признаје. Према овоме овај поступак никако се не може сматрати као неки поступак у коме се спор расправља већ пре изгледа као неко квазипоравњање. Он је уведен у интересу брзине и лакшег остварења тужиочевог права, а и у интересу друге стране. Али кад је законодавац увео овај поступак, он ни у колико није изгубио из вида принципе парничног поступка, нити право туженога да оспори тужиочеву тражбину. Он му је оставио нетакнуто право одбране и доказивања, да не стоје наводи тужиочеви и право да се судским путем ослободи онога што му је наложено у судском решењу. За то се у решењу и писму извршној власти нарочито наглашава „или да се одбрани". ЗаконодаЕац је увек мислио на ово најважније право туженог аи<јја{цг е^ аИега рагз. Издајући осудно решење у самом решењу каже, да може бити редовног лоступка ако би тужени оспорио тужиочеву тражбину. Основи за одбрану сви су они који су нредвиђена и у редовном поступку и у материјалном закону. То се најбоље види из текста §§ 449., 453., 455. и 459. гр. с. п. (Наставиће се)

Године старости као услов за стицање пасивног изборног права — Д-р Видан О. Благојевић адвокат —

Члан 72. Видовданског Устава нормира, да „за народног посланика у Народној Скупштини може бити изабран само онај, који има бирачко право, без обзира је ли уведен у бирачки списак. Од сваког се посланика траже ови услови 2) да је навршио 30 година". Исга се одредба налази у члану 13. измењеног закона о избору народних посланика за Народну Скупштину од 27. јуна 1922. год. који и данас важи.

30 навршених година, по схватању ранијих српских уставотвораца, јесте довољно за политичку зрелост кандидата за народног посланика. Тако у чл. 47. Устава од 29. јуна 1869. год. речено је да, „за народног посланика може бити изабран онај коме има тридесет година". Устав од 22. децембра 1888. год. у своме чл. 96. и Устав од 5. јуна 1903. год. у своме чл. 95. наређују, да „за посланика у Народној Скупштини може