Бранич

Број 4

,Б Р А Н И Ч"

Страна 67

3) Такав је исти случај и са приговором ехсерИо НИб реп<1епНб, који у процесноправном смислу може бити разлог за одлагање парнице — тач. 1. § 110. гр. с. п. 4) Што се тиче приговора туженога да је тужиочево тражење незаконо, мислимо да није потребно нарочито истаћи, да је Суд по службеној дужности позван да овакву тужбу одбаци по § 99. гр. с. п. И, кад тужени, тражећи задржање решења од извршења, истиче незаконитост, забрањеност тужбеног тражења, јер оно потиче из уговора који је законом забрањен — § 539. гр. зак., питање је, да ли ће имати утицаја на одлуку суда по овом тражењу, ако је оно истакнуто после истеклог рока из § 454. гр. с. п.? Кад је суд по дужности позван да оваква тражења одбацује, мислимо да он мора у оваквом случају и без обзира на то, што је тражење одоцњено, одмах наредити задржање осудног решења од извршења и по обављеном редовном поступку донети пресуду којом тужбено тражење одбија. За то мислимо, да законод.вац и није унео овај случај као разлог задржања осудног решења од извршења. Да прегледамо још последња два случаја из § 453. и § 459. гр. с. п. Захтев туженога, да му се поднесе оригинална исправа, по чијем је препису донето осудно решење има за циљ, да у процесно правном смислу остави тужбено тражење без доказа § 200. гр. с. п. а у материјалноправном смислу циљ му је да докаже да не постоји тужбено тражење. Јер по § 178. гр. пост. тужичЕЦ мора да докаже своју тражбину, и кад је преписом због оскудице оригинала исправе није могао доказати, сматра се да сама његова тражбина нема основа, дакле да не постоји. Тужени за овакву одбрану није у парници везан никаквим роком, он у току целога спора има права да ово тражи. Према томе питање је, да ли је тиме, што у остављеном року није тужени тражио подношај оригиналне исправе, изгубио право да тражи редован поступак у коме би пледирао са овим захтев:.м Ми сматрамо, да је ово материјално-правна одбрана туженога — негачија, и кад он н»у може у редовном иоступку да истиче увек у току парнице, може је истаћи и у акту којим уз тражење задржања решења тражи и редован поступак због тога, што тужени нема оригиналну исправу, па без обзира на то, што је тај захтев истакнут после рока, мора се ценити у редовном поступку. Најпосле тужени не признаје истинитост исправе на основу које је донето осудно

решење. Не признавање исправе састоји се у главном у томе, што тужени одриче да је издао исправу по којој је осуђен на плаћање тужиоцу. Чим он исправу пориче, онда ако се докаже, да је порицање неистинито, тужени на себе навлачи кривичну одговорност — § 253. к. з., а ако докаже то своје порицање, онда може опет наступити кривична одговорност за тужиоца или другог — § 148., к. з. Па кад се има на уму да се по § 174. гр. с. п. може зауставити извиђање спора и отпочети кривично извиђање против кривца за обелодањени фалсификат, пошто би од исхода тог извиђања, зависило и решење грађанског питања, онда настаје питање, да ли то извиђање зависи од рока, у коме туженик треба да истакне такву одбрану, или се онај рок у § 459. односи само на захтев, да се решење задржи од извршења. Као што се види, ово је материјално правна одбрана туженога, он овим хоће да оспори да постоји тужбено потраживање према њему, јер наводи такав један факт, који кад изостане, онда тражбина тужиочева у основу не постоји према туженоме. Овакав захтев тужени у редовном спору може истицати за све време спора. Ми мислимо да то може вршити и у самом незадовољству, јер то не би био никакав доказ, пошто оваква одбрана кад се утврди, искључује сваку обвезу туженога према тужиоцу. Ако би се противно схватило, дошло би се до једног апсурдума, да тужени са знањем плати дуг по једној лажној исправи коју он није ни издао. Ово би било противно и јавном поретку, пошто се оваква дела гоне по званичној дужности како према туженоме кад пориче исправу коју је издао, тако и према тужиоцу или другом лицу, кад је направио лажну исправу и употребио исту те створио могућност, да тужени плати оно што није дужан платити. За то ми мислимо, да је суд но званичној дужности позван да се упусти у извиђање по редовном поступку, кад тужени истакне овакву одбрану, па макар је истакао и после рока у коме треба да тражи задржање осудног решења од извршења. Осим ових случајева у којима тужени може тражити редовни поступак имамо случајеве, где је закон изрично забранио кратки поступак, а то су случајеви из § 452. гр. с. п. где је казао, кад се који од тих случајева деси, онда нема места кратком поступку. Овако категоричка забрана кратког поступка упућује суд да по дужности пази на ово. И кад после донетог осудног решења сазна и позитивно се утврди такав случај, Суд по дужности обуставља кратак поступак