Бранич

Број 5

,Б Р А Н И Ч"

Страна 91

у позитивном законодавству — извојевала је себи снагу потпуног доказа за уговорени већи интерес него што је законски интерес, и у погледу доказа на тај начин потпуно је се изједначила са самим меничним писменом (дакле са самом главном меничном обавезом). И ми смо овде тако рећи сведоци, да је трговачки обичај ту стварно, по сили прилика, једно ново правно правило, које по важности својој захтева да уђе у нови менични закон пошто би га било немогуће сада избацити и из приватно-правних трансакција и из судске праксе, јер у принципу по меничном праву ништа не стоји на путу том трговачком обичају да се главна менична обавеза изражена у меничном писмену, може допунити и проширити изван меничног писмена. На овом примеру се јасно види да су свако правило и сваки принцип тек онда несумњиво добри и одговарају потреби ако су претходно нашли свога израза и одобравања у животним односима и правној свести народа. Судови по есконтној листи, која прати меницу, досуђују тај интерес како по тужбама било у кратком било у редовном поступку, а тако исто и код срестава за обезбеђење тражених на основу есконтне листе (наравно ово само уз саму меницу). Једини услови, које овде судови траже да се са њим слаже и ако не баш текстуелно у колико се из ње види сама менична обавеза; као и да се налази у рукама повлашћеног лица т. ј. сопствсника менице. Још је потребно да се из есконтне листе види: који је новчани завод исплатио меницу акцептанту. У приватно-правним трансакцијама [друкчије уговорени интерес од законског сматра се за потпуно доказан есконтномушстом само ако есконтна листа прати меницу. И у једном и у другом случају узима се да есконтна листа има ту моћ : да обавеже све меничне потписнике, и без обзира на то да ли сви потписници из менице фунгирају истовремено и на есконтној листи или не. Интерес у питању по правилу је већи но законски интерес, али аг§итеп!о а соп!гапо ништа не стоји на путу интересованим странама да уговоре и мањи менични интерес од законског и да га означе у есконтној листи као доказу. II. Појам есконтне лисШе. — Есконтна листа као и сама меница, обухвати два појма. Један је појам: сама писмена исправа названа „есконтна листа". Други појам јесте обавеза, коју она доказује, „есконтна обавеза" т. ј. обавеза зш §епепз на плаћање једног већег или мањег интереса од 6% као законског,

неуговореног интереса. Тачније речено, ова обавеза јесте у суштини ипак само једно обећање'на плаћање таквог интереса, а то је онај појам који лежи у основи правног обичаја. Ова"обавеза т. ј. обећање проистиче из самог писмена званог „есконтна листа", и менице на^коју се то писмено односи. Као што се види, општи менично-правни принципи имају извесне сличности са правним принципима који су се формирали са постанком овог специјалног уговора. 1. Есконтна листа као писмена исправа. Закон за менице није прописао нарочиту форму за уговарање већег интереса од законског, али су за то трговачки обичаји створили есконтну листу и дали јој (с разлогом или без разлога?) снагу потпуног доказа за уговорени интерес и ако она с формалне стране не испуњава условг ни уговора ни просте облигације. Не само то, него есконтна листа не испуњава услове чак ни извода из трговачких књига, на који у осталом највише личи по својој спољашњој форми и ако се на овај и?вод никада не мисли када се есконтна листа прави, и када се есконтној листи даје ма каква доказна снага. Ну на страну све то, есконтна листа оваква каква је, невезана за заметне законске форме јесте у истини веома погодна за циркулацију у приватном саобраћају, а то јој је баш добра страна јер одстрањује редовну компликовану процедуру сгварања грађанско-правне обавезе по уговору или по облигацији. Есконтна листа несумњиво није једина врста исправе о уговореном интересу заменична дуговања, јер се по општим правним прннципима овај уговорени менични интерес, као и сваки други интерес може доказивати: обичним уговором, једностраним писменим признањем обавезаног лица, признатим рачуном, изводом из трговачких књига и другим доказним срествима. Пракса је, као што поменусмо, створила есконтну листу и везала је за један сталан шаблон, т. ј. једну сталну спољашну форму из које постаје обавеза. Онако исто као што постаје обавеза и из самог меничног писмена под условом да је листу само потписало интересовано лице, које се обавезује, да ју је предало сопственику менице, односно поверитељу, као и да је у самој есконтној листи означено име завода који је меницу исплатио акцептанту. Ова пракса толико је продрла у суштину судског меничног поступка да нема примера да су судови одбили есконтну листу као доказ за шта је поднета, и ако она у суштини не испуњава услове ни једностраног ни двостраног правног посла, нити је до сад теоријски, а исто тако ни за сваки конкретан