Бранич

Страва 86

„6 Р А Н И Ч*

Врој о

основу пресуде тражити повраћај новаца датих по осудном решењу или накнаду штете од тужиоца, ако му је имовина продата за наплату по осудном решењу, Из досадањег разлагања видели смо, да акт задржања осудног решења ни у колико не тангира редован посгупак, на који тужени има права по Уставу и по Закону, у коме има да доказује одбрану у материјално правном смислу. У поменутим законским прописима одређени су рокови у којима се може тражити задржање осудног решења од извршења. Ови су дакле рокови одређени само за ту процесно-правну радњу а не односе се и на редовни поступак, који суд по званичној дужности не само да не сме да спречава, него је дужан и да га обави, чим је тужени оспорио тужиочево тражење. Законодавац доносећи одредбе кратког поступка мислио је једино на процесно правне радње: пријем тужбе, доношење решења по кратком поступку или одбијање његово, предају решења странама и наређивање извршног поступка. Закон је забранио туженом жалбу против решења — § 454. гр. с. п. Она је сасвим логична, кад је у истом пропису наређено да се осуда има и извршити и кад је оставио туженоме два независна једно од другог права и то право на задржање решења од извршења и право на редован поступак. Ако прво не употреби друго му несумњиво стоји и може га употребити кад хоће, само ако налази, да ће у редовном поступку моћи изменити раније донето решење у своју корист. Може и особену парницу да поведе за ослобођење од обвезе или за своје потраживање према тужиоцу, које је могао пребити по § 903. гр. з. Полазећи са тог гледишта, да су ова два поступка потпуно одвојена и независна, долазимо до чистог и јасног резултата, да је рок у кратком поступку одређен само као рок за обуставу извршног поступка по осудном решењу. На овај начин ни у колико се не вређају прописи и тенденција законодавца, да је овај поступак уведен у интересу брзине. Сав поступак иде својим законом прописаним током. Неумесним тражењем тај се ток не спречава. Према томе кад је тужени пропустио рок остављен му Законом да може обуставити извршни поступак, тиме је изгубио право на ову процесно правну радњу т. ј. на тражење да се суд на основу навода и доказа поднетих у задоцнелом акту, којим тражи задржањеосудног решења од извршења, може у опште упуштати у оцену тога питања. А последица је овога продужење извршног поступка. Из овога јасно излази да тужени

неосновано и после рока не може да омета извршење, дакле не вређа се брзина поступка. Али његово право на редован поступак овим се ни у колико не тангира. Њему остаје ово право. Оно није везано за рок. Ако би се сматрало, да се ово тражење може узети као задоцнели одговор на тужбу и да треба са њом поступити као и у случају § 111. гр. с. п. ипак то не може имати утицаја да измени наше гледиште, јер у кратком поступку овакав акт манифестује оспоравање тужиочеве тражбине, што значи позивање суда, да спор реши у редовном поступку. Па схватајући овај акт као такав, његово закашњење не може значити обуставу редовног поступка. Јер и у редовном поступку, задоцњавање са одговором или неподношење одговора нема за последицу губитак права на редован поступак већ само на процесно правну радњу не давање одговора тужиоцу уз рочишни позив. Али он не губи право, да на рочишту све наводе и доказе из одговора истекне као своју одбрану, а то значи, да изазове тужиоца да мора одговарати на његову одбрану. Или ако тужени у опште не одговара, суд не може ценити тужиочево тражење и доносити одлуку којом спор расправља, већ и преко тога мора одредити рочиште и позвати на исто и туженога и на тај начин дати му прилике, да се брани од напада тужбе. Све ово што важи за тужбу по редовном поступку важи и за одбрану туженога у кратком поступку. Сва је разлика у томе, што тужени, задоцњавајући са одбраном т. ј. актом тражења задржања извршног поступка има да сноси ризик, да извршни поступак не буде обављен и он евентуално оштећен, те би му у том случају са добивеном пресудом у своју корист остало да прими у извршном поступку ону ситуацију, која буде била у времену кад он власти поднесе пресуду, којом је тужиочева тражбина потпуно или делимице одбијена. Та ситуација може бити различна. Може бити извршен попис имовине туженога, може бити одређена продаја имања и т. д. Тужени пак примајући такву ситуацију својом кривицом, мора да сноси трошкове изазвате дотле извршним поступком. Он мора сносити и тај ризик, да дотле његова имовина буде и продата и имање уступљено купцу, јер он имовину више не може повратити. Мора се задовољити тиме, да прими натраг новац од продате имовине, ако при томе не би били у питању и други савесни повериоци и т. д. Том приликом остало би му и право да тражи од тужиоца накнаду штете. Кад дакле тужени пропусти рок у коме има да тражи задржање извршног поступка, већ то уради после рока, у том случају суд