Бранич

Број 6 и 7

„Б Р А Н И Ч'

Страна 131

средство обезбеђења. Члан 42. Уговора има се применити онако, како он гласи, имајући при том нарочито у виду љегов циљ. Циљ је те одредбе да се пре дефинитивне расправе питања, да ли постоје захтеви за одобрење и извршење егзекуције (чл. 41. Уговора) потраживање из егзекуционог титула обезбеди. То се види из речи: „Чим суду стигну акта одобриће без одлагања," према чему се има узети, да умољени суд одобрава по службеној дужности привремену наредбу, ради обезбеде потраживања а на основу докумената, које му је молећи суд доставио, а не тек на нарочито тражење таквог обезбеђења од стране тужиоца — повериоца, јер Уговор такав услов за обезбеђење не поставља. Још мање се може чл. 42. тумачити у томе смислу, како тај суд чини, да он има у виду обезбеђења, предвиђена у § 376. грађ. суд. пост. и да прописи овога законика о таквом обезбеђењу морају бити испуњени и у овом конкретном случају. У овом случају то Уговор не тражи и он се, као и новији закон од законика о грађ. суд. поступку, а с погледом и на његов члан 40. има да примени, Уговор се не може тумачити противно циљу, који се њиме — чл. 42. — хтео да постигне. И ако тачно суд узима, да се обезбеда потраживања из егзекуционог титула врши по нашем грађанском судском поступку, то не значи, да суд има да доноси наредбу на основу његових прописа о обезбеђењима. Суд има да нареди извршној власти, да према одредбама главе XVIII зак. о грађ. суд. пост. „О извршењу пресуде" узме у попис од имовине дужникове — осуђене фирме оно и онолико, што се има и може узети у попис за извршење пресуде. Тај попис представља овде онакво обезбеђење потраживања, какво чл. 42. Уговора предвиђа; другим речима, обезбеђење има карактер пописа. Ту није реч о обезбеђењу, о коме говори § 376. грађ. суд. пост., нити је поверилац овде дужан, да означи предмет обезбеђења, како то суд на против налази, јер извршна власт и без тога зна шта и колико од имовине дужникове а према наредби суда, може по закону у попис узети. Саопштио Т. М. Баштинска тапија, потврђена код општинског Суда, у чијој је потврди поред осталог стављено да је сопственик имања исто продао извесном лицу, не може послужити ни као почетак писменог доказа у смислу § 245. грађ. суд. пост. С., Ч. и В. из Корените, правдајући условно убаштињење, одобрено решењем Лозничког Првостепеног Суда Бр, 24443 тужили су М.

и тражили да суд донесе пресуду, којом ће им признати право својине на земљи, коју је њихов деда, односно отац још у 1911. год. купио од туженог М. и на кога је тужени М. извршио и пренос тапије али су акта овог преноса за време рата пропала, као и оригинална тапија, коју је купац добио од суда. За доказ својих навода, тужиоци су, поред осталог, поднели и препис баштинске тапије, потврђене код општ-шског суда. Лознички Првостепени Суд прееудом својом од 9.-У1-1927. г. Бр. 24018 одбио је тужиоца од тражења, налазећи да се поднети препис тапије, која је потврђена само код општинског суда, не може узети ни као почетак писменог доказа у смислу § 245. грађ. суд. пост, јер тужени М., који јг у тапији означен као продавац, не признаје потпис на истој за свој а изјављује да је неписмен, који факат ни тужилачка страна није оспорила. По изјављеном незадовољству тужилачке стране Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 5336 од 27.-УШ-1927, одобрио је поменуту пресуду првостепеног суда. По жалби тужилаца, Касациони Суд примедбама свога II оделења од 9.-Ш-1928. г. Бр. 2783 поништио је пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Одобравајући поменуту пресуду Првостепеног Суда, Апелациони Суд је, при оцени доказне вредности поднете тапије, погрешно нашао, да иста не може послужити ни као почетак писменог доказа у смислу § 245. грађ. суд. пост. зато, што је продавац Миливоје изјавио да је неписмен и да потпис на истој не признаје за свој. Јер, кад се из потврде поменуте тапије од стране суда општине недељичке од 14.-1У-1911. г. Бр. 780 који је за ту врсту потврде био надлежан види, да је суд потврдио и изјаву сопственика Миливоја, да је имање, описано у тој тапији, продао оцу тужилаца Милану за цену од 1500 дин. и да је новац потпуно примио, онда је суд требао да оцени: да ли таква потврда — односно потврђена изјава продавчева на тапији — у вези са осталим доказима, може послужити као почетак писменог доказа према § 245. грађ. суд. пост., па да затим своју одлуку по закону донесе." Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је писмом свог II оделења Бр. 2012 од 19 .-111 1928 г. дао следеће противразлоге: „Да би једно писмено могло да послужи као почетак писменог доказч и као такво, у смислу § 245. грађ. суд. ност. могло бити употребљено, потребно је: да то писмено произилази од онога, противу кога се употребљава као доказ и да оно доводи спорну