Бранич

Број 6 и 7

Страна 135

Из наше администрације

Једно погрешно гледиште Министарства Унутрашњих Дела За кредит у земљи и на страни један од важнијих услова је добар закон о извршењима. Извршења су код нас увек била предмет брижљивог проучавања законодаваца и правника и у толико су више интересовала наше правништво, што наш грађанско судски поступак и стечајни закон нису довољно одговарали савременим потребама. Недовољно еластична, непотпуна процедура у извршењима, давала је повода многим жалбама. Те жалбе односиле су се на не тако мали број спорних питања. Једно од тих је и питање надлежности, о коме је пре краткога времена Касациони Суд, у појављеном конкретном случају, дао једно лепо образложено мишљење. Тицало се сукоба надлежности Министра Унутрашњих Дела и Првостепеног Суда. Господин Министар Унутрашњих Дела, на име, актом својим Ибр. 348 од 24. фебруара 1928. год. доставио је Касационом Суду, да је између Првостепеног Суда за град Београд и њега, Министра Унутрашњих Дела, наступио негативан сукоб надлежности у погледу расматрања решења по предмету забране Ђ. П., трговца из Београда. Сукоб се састојао у овоме: Градски Суд за град Београд и Чукарицу за Извршења донео је 1924. год. решење под бр. 19049, којим је Б. П., у погледу тражења да се њене ствари, које су пописане по забрани Ђ. П., у погледу тражења да се њене ствари, које су пописане по забрани Ђ. П. иставе из пописа, упућени као слабија у праву на редован грађански спор. Противу тога решења Градскога Суда она је изјавила жалбу Првостепеном Суду за град Београд, који се одлуком својом бр. 50282 од 1927. год. огласио ненадлежним за расматрање тога решења са разлога, што је закон о градским и среским судовима по коме је Првостепени Суд био надлежан за расматрање ових решења, престао да важи, па је предмет вратио извршном Одељењу Управе Града Београда, да га достави на расматрање вишој надзорној управној власти. Извршно Оделење Управе града Београда спровело је према овој одлуци Суда предмет Министарству Унутрашњих Дела, као вишој управној власти, али се Министарство такође огласило ненадлежним за расматрање са разлога; што Министарство Унутрашњих

Дела, као управна власт, није овлашћена ниједним законским прописом да*расматра решења судске власти, а у смислу начела поделе власти, које је и уставом санкционисано — чл. 46.—48. Устава. И по ставу 3. чл. 3. Уредбе о ликвидацији градских и среских судова види се, да су за расматрање решења ове врсте надлежне судске власти, а не управне, одн. извршне. Зато је молио Касациони Суд, да у смислу чл. 110. става 2. Устава донесе своју одлуку о томе, која је власт надлежна за расматрање напред поменутог решења Градског Суда за град Београд и Чукарицу за Извршења. На основу § 8. зак. о своме устројству у в. става 2. чл. 110. Устава, Касациони Суд узео је овај предмет у расматрање, па је по расмотрењу нашао: Решење о коме је овде реч, донето је од стране Градског Суда као пуномоћног судског органа, па је за расматрање таквих решења надлежан редован суд, било да су таква решења донета од стране градског или среског суда, у местима где он постоји, било да су та решења донета од стране полицијских власти, јер у таквим случајевима полицијске власти не раде у својој улози чисто управној, већ као помоћни судски орган. По нашем позитивном праву, по одредбама крив. судског и грађан. судског поступка, као и по закону о истражним властима, полицијске власти поред своје чисто управне надлежности, имају и једну посебну, специјалну надлежност, као помоћни судски органи, пошто код нас није постојала и не постоји установа судских извршитеља као помоћних судских органа, који су инкорпорирани код редовног судства. Таква је улога полицијских власти на пример по кривичном судском посгупку, кад се оне појављују као иследне власти. У том случају све његове одлуке по предметима ислеђења не подлеже расматрању више управне и надзорне власти, већ надлежних редовних судова. Иста је таква и улога полицијских власти и по грађанском судском поступку; сви послови које оне предузимају по одредбама тога закона и све одлуке које оне по њему донесу, све то оне раде у улози помоћних судских органа, а не у улози чисто управне власти, и све те њихове одлуке које оне донесу у томе својству, подлеже расматрању редовних судова, а не виших управних органа. Зато је нетачно гледиште Првостепеног Суда за град