Бранич

Број 8 и 9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 163

м. речене чекове продала тужилачкој банци и примила одговарајућу вредност у 175.000 дин. па ови чекови нису могли бити наплаћени код банке у Њујорку, будући да нису имали покрића, што је утврђено поднетим протестом, онда по нахођењу Апелационог Суда а с погледом на § 870. грађ- зак., тужена банка М. је одговорна да тужилачкој банци накнади — поврати примљену купопродајну цену за ове чекове. Међутим да је се остало при првобитно издатим чековима бр. 213020 и 213031, које је тужена банка жирирала и да исти касније нису замењени новим чековима и без жира тужене банке, она би несумњиво била одговорна за исплату, у случају да исти нису могли бити исплаћени. Али по нахођењу Апелационог Суда и у овом другом случају тужена банка је одговорна за исплату поменутих чекова односно за повраћај примљене суме у 175.000 дин. са следећих разлога: 1.) Из акта спора се види а и признањем тужене стране је утврђено § 180. гр. с. п., да је тужилачка банка тражила, да јој тужена банка прода 2000 долара за суму од 175.000 динара; тужена банка пристала је на ову понуду и уступи^а јој, односно продала јој два чека од по 1000 ам. дотара, изданих од Б. Банке за суму од 175.000 дин., који су требали да имају покриће и који су вучени на неку Њујоршку Банку. У смислу овог споразума тужилачка банка са своје стране испунича је своју уговорену обавезу' јер је платила туженој банци купо-продајну цену за поменуте чекове а тужена пак банка продала јој је два чека од по 1000 долара, који су издати од Б. Банке на једну Њујоршку Банку и по наредби тужилачке Банке. Кад то стоји, онда с погледом на § 870. грађ. зак. и на саму природу ствари, мора бити у обавези тужена страна докле год тужилачка банка не наплати чекове т.ј. не добије 2000 долара, за које је туженој банци платила 175.000 динара. Како чекови нису могли бити наплаћени, јер нису код Њујоршке банке имали покрића, онда настаје обавеза уступилачке банке М. да тужилачкој „банци изда нове чекове на 2000 ам. долара, или да јој врати примљену купопродајну цену —- § 800. грађ, зак. 2.) Првобитне"јЧекове, жириране од стране тужене Банке М. тужилачка Банка била је приморана, с обзиром на чл. 11. правилника о регул. промета дев. и валут. од 21 IX 1921 год. да замени новим чековима, који ће гласити на њену наредбу, на шта је тужена банка пристала и предала јој нове чекове, за чију^исправност је исто тако морала стајати добра, као и за прве чекове. Неоспорно је дакле, да се чек уподобљава меници иЈ

да према томе само потписници на истоме и који су у издању чека учествовали, солидарно одговарају повериоцу за исплату, као и да се правне последице из чековног односа имају расправити по трговачком обичају о чековном промету с обзиром и на чековно право, кад код нас не постоји позитиван Закон о чековима. Таке исто стоји и то, да је у даном случају за стварно покриће чека у првом реду одговоран издавалац, у овом случају Б. Банка. Као што се види, тужена Банка са тужилачком банком, по учињеном споразуму, који у даном случају по § 15. гр. зак. замењује закон, бнла се обавезала, да тужилачкој банци набави 2000 ком. долара у чековима са стварним покрићем, па је у духу овог споразума и продала тужилачкој банци два чека од по 1000 долара за 175 000 дин. а који нису имали покрића, што је протестом утврђено. Али из поднетих Народ. Новина бр, 269. уз тужбу види се, да је издавалац Б. Банка према решењу нагодног судије пала под нагодбени поступак због инсолвентности који је поступак окончан извршним решењем надлежног судије Бр. 55755/25. г. о принудном поравнању, због инсолвентности Б. Банке признато и досуђено пријављеним повериоцима 30% њиховог потраживања. С тога је тужилачка страна по прописима Банске уредбе, којима је наведени нагодбени поступак регулисан, била дужна, да се у тлј поступак пријави, кад је ово спорно уступање дуга Б. Банке примила од тражене стране у виду чека, по коме је Б. Банка означена као дужник. Према томе тужилачка банка не може сада тражити од тужене стране целу суму новаца, колико је за чекове издала, већ само 70% њиховог износа т. ј. само за ону суму, у погледу које постоје докази, да се тужилачка банка није могла измирити од издаваоца чека — Б. Банке, да се тамо у своје време пријавила. Ма да на поменутим чековима нема „жира" тужене Банке, опет однос између тужилачке и тужене стране, има да се регулише не по трговачком обичају за чек ни по чековном праву, већ по самом закону, јер се обавеза тужене стране за повраћај ресто куповне цене за чек у 70% заснива на § 870. грађ. зак,, како је напред означено а по коме у сваком случају одговара уступитељ према пријемнику права, на кога је пренео извесно потраживање, у колико ово „не буде измирено од главног дужника." Касациони Суд у својој Општој Седници од 10. маја 1928. год. Бр. 5533. усвојио је ове противразлоге и пресуду Апелационог . Суда Бр. 3443. оснажио. Т. И.