Бранич

Страна 164

.БРАНИЧ'

Број 8 и 9

Нема утаје, кад је оптужени примио од тужиоца на послугу обвезнице ратне штете, па му их о року није вратио, већ пориче пријем истих. Првостепени Суд за округ Београдски нашао је, да у радњи оптуженог М. што је од тужиоца узео на послугу шесдесет комада обвезница 27 2 % па пријем истих одриче, стоји дело утаје, предвиђено у § 229. казн. зак., казнимо по § 231. истог зак , па га је пресудом својом за ово дело казнио са један месец дана затвора а ову пресуду одобрио је и Београдски Апелациони Суд. По жалби државног тужиоца, Касациони Суд примедбама свога I оделења од 23. априла 1928. г. Бр. 1190 поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Првостепени Суд. па по њему и Апелациони Суд погрешно су нашли, да у радњи оптуженога стоји дело утаје из § 229. у вези § 231. каз. зак. Овакво нахођење оба суда нема ослонца у закону. У радњи оптуженога, што је од приватног тужиоца узео 60 комада обвезница ратне штете, па му их у уговореном року није вратио, нема представљеног дела утаје, нити каквог другог кривичног дела, јер било да се узме, да су ове обвезнице потрошне ствари, било да се узме да су оне непотрешне ствари, однос овом радњом заснован између тужиоца и оптуженога, грађански је однос, који проистиче из писмена, приложеног тужби Бр. 10520 а тај однос предмет је оцене суда у грађанском спору. Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је писмом свога 111 оделења Бр. 3369 од 4. V. 1928. г., дао следеће противразлоге: „Апелациони Суд налази, да у радњи оптуженога, што је, како и Касациони Суд у својим примедбама Бр. 1194 вели, узео од приватног тужиоца 60 комада обвезница ратне штете на послугу с обвезом, да их о року врати, па пријем истих одриче, стоји дело утаје из § 229. у вези § 231. казн. зак. Овакво своје налажење Апелацион Суд заснива на томе, што се из својеручно написаног и потписаног писмена приложеног уз тужбу Бр. 10520 види, да је оптужени чисто и јасно изјавио, да је узео на послугу од приватног тужиоца 60 комада обвезница ратне штете са обвезом, да му их врати 15. августа 1926. г., па кад оптужени. и поред оваквог писмена, којим се утврђује пријем поменугих обвезница од стране оптуженог, одриче да их је у опште примио, онда он овим чини кривично дело утаје одрицањем пријема поверене ствари, које се има по одредбама

казненог закона расправити, §§ 229. у вези 231. и § 2. казн. зак. Противно гледиште: да оптужени доиста није примио поменуте обвезнице на послугу, за које је издао писмено, Апелациони Суд налази, да би се могло примити као тачно само у томе случају, да је оптужени, дајући такву одбрану, исту још ма чиме другим, сем свога голог тврђења, поткрепио и бар до вероватноће довео, да пријема стварно није било. Оптужени то своје тврђење у овом случају није ничим ни до вероватноће довео, и оно с тога не може заслуживати никакву веру код чисте и јасне обавезе, издане приватном тужиоцу, јер би закључивање о томе, да пријема на послугу није било, — била само једна ни на чему стварном неоснована претпоставка а Апелациони Суд налази да на таквој претпоставци не може заснивати своју пресуду. У осталом, из акта овога предмета види се, да је и сам Касациони Суд у своме I оделењу одлуком својом од 17. фебруара 1927. г. Бр. 1623 по овом кривично-иравном спору, приликом расматрања решења првостепеног суда за округ Београдски Бр. 4004 од 17. фебруара 1927. год., стао на гледиште, да у горе описаној радњи оптуженога стоји дело утаје и оснажио номенуто решење првостепеног суда, којим је оптужени стављен под суд и у притвор за ово дело. Однос грађанск^ природе по нахођењу Апелационог Суда, између приватног тужиоца и оптуженог постојао би само онда, кад оптужени не би одрицао, да је обвезнице ратне штете примио од приватног тужиоца, већ би у одбрану, што их о року није вратио, истицао ма какво своје право, на основу које те обвезнице треба да остану код њега. Међутим све то истрага није утврдила те се према томе, као истинито има узети оно што је истрага утврдила и само на основу тих чињеница овај кривичноправни спор по закону расправи." Касациони Суд у својој општој седници од 23. јуна 1928. г. Бр. 7816 усвојио је примедбе свога I оделења Бр. 1194 а речене противразлоге Апелационог Суда одбацио. Саопштио Т. И. Подрум, као саставни део куће не може бити иредмег засебног права својине. Тужилац С. тужбом својом и на рочишту навео је, да је продао М., трговцу из Ужица своје непокретно имање у Ужицу, које се састоји из једног плаца, на коме постоји дућан са подрумом и ходником, задржавајући за ссге право својине на подруму испод дућана са плацем, колико подрум покрива са подрумским зидовима и право службе-