Бранич

Број 8 и 9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 165

ности ходника за подрум и натраг за улицу. Накнадно је продао овај подрум са правом службености ходника браћи Ш. из Ужида, но приликом подношења суду на потврду преноса од овог имања, купац дућана М. тражио је обуставу преноса овог имања на купца, наводећи, даје он купио цело имање, описано у тапији, без икаквог изузетка и суд, уважујући ово тражење, упутио је њега -— тужиоца С. на спор, ради доказивања, да је он од имања, описатог у тапији, задржао за себе право својине на подруму са плацем испод њега. Зато је тужио суду М. и тражио да суд пресуди, да је поменути подрум са плацем испод њега, његова својина а не туженог М. Ужички првостепени суд пресудом својом бр. 42894 од 15.-VIII.-1927. одбио јетужиоца од тражења, налазећи, да он, приликом продаје поменутог имања у тапији, није остао сопственик плаца под подрумом, већ да је и тај део плаца, заједно са осталим имањем продао туженом М. Ову пресуду одобрио је и Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 6544/927 г. По жалби тужилачке стране, Касациони Суд примедбама својим Бр. 12504 од 30. XII. 1927. г. поништио је горњу пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Правилно је Апелациони Суд, са разлога у пресуди првостепеног суда, нашао, да тужилац нема права и на плац под подрумом, већ само на подрум, без плаца под њиме, пошто је он целу зграду, заједно са плацом под истим, продао туженоме, а себи само задржао подрум без плаца. Но и ако је такво нахођење Апелационог Суда, о таквом смислу уговора између парничара, правилно, опет је погрешно, што је нашао, да таква заједница у једној згради може по закону постојати. Јер, са тих разлога, са којих је суд узео, да не би могло постојати и да би било противно појму права својине кад би се узело, да је тужени купио само дућан без плаца — са тих истих разлога не може постојати ни засебно право својине на самоме подруму, без плаца под њиме. Право својине претпоставља и садржи неограничену и потпуну власт над дотичним предметом, па и право да га сопственик уништи или поруши, чега у овом случају не би могло бити а да се тим у исто време не оштети и не повреди право својине туженога на купљеном дућану, који се налази изнад поменутог подрума. —» С тога по нашем грађанском законику, кућа и зграде у опште и земљиште (плац), на коме су поменуте зграде, представљају једну реално недељиву целину, те због тога не могу бити оделито предмети разних права

својине а по §§ 277, 278 и 279. грађ. зак., право својине и на кућу и на земљиште мора увек остати неподељено. Ако би се такав правно и законски немогући однос уговорио, као што је у овом случају урађено, онда такав одноС, као противан самоме појму својине, не може опстати већ се има да разреши и расправи по напред поменутим законским прописима из §§ 287—279 грађ. зак. С тога је суд тужилачку страну требао да одбије од тражења, не са разлога, што она нема право својине и на плац под подрумом, него само на подрум без плаца, већ са разлога, што такав уговорени однос не може по закону да опстане, те се има упутити да ис1"и однос код суда расправи и разреши на напред означени начин и по напред наведеним законским прописима, Ове примедбе усвојио је Београдски Апелациоои Суд и са разлога, у истом изнетих, одобри поменуту пресуду Ужичког Првостепеног суда пресудом својом бр. 1051/1928 г. По жалби тужилачке стране Касациони Суд решењем своји бр. 4152 од 19 VI 1928 год. одобрио је ову пресуду Апелац. Суда. т. и. За кривична дела, која чиновник, учини у службеној дужности, тужба се може поднети или иследном судији или надлежној полицијској власти. Поглавар среза С. навео је, да се између њега и иследног судије првостепеног суда О. појавио сукоб о надлежности за извиђање кривице К. председника општине, оптуженог за дела из §§ 123. и 125. казн. зак. па је молио Касациони Суд, да у смислу § 41. кр. суд. опст. донесе одлуку по овоме питању. Одбијајући са своје стране надлежност за извиђање по овој кривици, поглавар је навео: да је овде у питању кривично дело чиновника извршено у званичној дужности и да је самим Уставом прописано, да се појединци, који су оштећени и повређени у своме праву незаконитом радњом чиновника, могу обратити непосредно суду, те је стога и у овом случају надлежан за извиђање суд, одн. иследни судија. Иследни Судија одбијајући надлежност, са своје стране навео је: да је чл. 18. Устава дато право појединцима, да могу тужити суду државне и самоуправне органе за кривична дела, које би према њима учинили у своме службеном раду, али да то не значи, да се појединци морају обраћати суду и кад је у овом случају поглавар срески примио тужбу и по њој отпочео истрагу, то је он