Бранич

Страна 166

„Б Р А Н И Ч"

Број 8 и 9

надлежан да започето ислеђење до краја и изврши. Касациони Суд, упуштајући се у расматрање питање о појављеном сукобу а на основу § 41. кр. сул. пост. и § 8. Закона о своме Устројству као и по оцени наведених разлога, нашао је: „Смисао и значај прописа чл. 18. Устава, по коме сваки грађанин има права да тужи суду државне и самоуправне чиновнике за кривична дела, извршена према њему у службеној дужности, је у овлашћењу појединца, да се у таквим случајевима обрате непосредно судској власти за заштиту. Та одредба дакле не обавезује појединца, да се у свима таквим случајевима, без изузетка, мора обратити суду, већ га само овлашћује да може, ако хоће, да поднесе тужбу непосредно суду, у место оној власти, која се по својој надлежности јавља као редовна иследна власт. Према томе, поглавар среза је неправилно засновао своје одбијање надлежности на поменутој уставној одредби, која најзад има и један шири значај, јер се њоме хоће нарочито да истакне слобода и независност појединаца у подношењу тужбе у таквим случајевима а која се одредба никако не не може схватити у томе смислу, да се њоме укида надлежност за извођење редовне иследне власти по прописима кривичног судског поступка. Па када је тужба поднета поглавару среза, који је започео и претходне иследне радње и који се према тач. 2. § 19. крив. суд.-пост. јавља као редовна истражна власт, то Касациони Суд налази, да је према наведеном у овом случају за ислеђење ове кривице надлежан поглавар среза С." Зато је писмом својим Бр. 8270 од 23. VIII 1927. г. сва акта овога предмета послао поглавару среском на даљи поступак по закону. Т. И. За утврђивање индентитета извесног лица надлежан је редован грађански суд а не административна власт. Заступник тужилачке стране навео је, да је решењем судије за неспорна дела по маси пок. Д. из Заблаћа упућен на парницу противу С. и О. из истог места, да тим путем докаже, да је малолетни М. у истини син пок. Д. па је молио суд да пресуди: да је малолетни М. син пок. Д., бив. из Заблаћа. Шабачки првостепени суд нашао је, да у овом случају није спорно никакво приватно право, чије би се постојање имало доказивати, већ је спорна само личност појављеног лица, пошто према тужбеном тражењу треба да се утврди истоветност пронађеног

лица са М., сином пок. Д. и да није према томе надлежан за пресуђење овога спора, па је својим решењем Бр. 42076 од 26. XII 1927. г. поменуту тужбу одбацио, као апсолутно ненадлежној власти поднету у смислу § 49. грађ. суд. пост. По жалби тужилачке стране Касациони Суд примедбима свога II оделења од 20. априла 1928. г. Бр. 4114 поништио је поменуто решење са следећих разлога: „Погрешио је првостепени суд, кад је својим напред поменутим решењем одбацио тужбу тужилачке стране у смислу § 49. грађ. суд. пост., као апсолутно ненадлежном суду поднету и такво своје налажење засновао на аргументу, да утврђивање индентитета једнога лица долази у категорију јавних права, за чију расправу није надлежан редован грађански суд у смислу § 1. грађ. суд. пост, већ административна власг. Овакво налажење суда погрешно је са ових разлога: Из акта овога спора се види, да је предмет тужбе утврђивање индентитета личности, т. ј. тужбом се тражи да суд утврди према принетим доказима, да је пронађени малолетни дечак, који је био изгубљен у бежанији за време рата, заиста Милорад, син пок. Д., бив. из Заблаћа, који се сада појављује као његов законски наследник а од утврђивања његовог индитета зависи и расправа питања о наслеђу. Утврђивање идентитета једнога лица несумњиво долази у ред т. зв. статусних права, каја су права регулисана грађанским закоником, који регулише приватно-правне односе између појединаца. Наш грађански законик говори о статусним правима у части првој, глави првој, која носи назив: „о ликним правима по сопственим својствима ." Ту су изнета основна права, која се односе на личност човечију, као и они односи, који са личношћу стоје у тесној вези или су од утицаја на њихов правни положај у опште. Па како се у одредбама по статусним личним правима по нашем грађанском законику регулише и питање о несталим или изгубљеним лицима, — § 51. у коме се изрично каже, да је за проглашавање несталих лица за умрле надлежан суд, то се онда има узети по § 10. грађ. зак., у смислу правне аналогије, да суд мора бити надлежан и за утврђивање индетитета, извесног лица а све ово у толико пре, што је у овоме конкретном случају питање о идентитету малолетног Милорада у тесној вези са питањем о наслеђу, дакле претпоставка за остварење једног чисто приватног права, па је зато баш у смислу наређења § 1. грађ. суд. пост., на основи свега горе изнетог, надлежан редован грађански суд