Бранич

Број 12

.БРАНИЧ'

Страна 233

0 ослобођењу наследника од плаћања таксе. — Чл. 5. тач. 6. II зак. о таксама. — Душан П. Мишић. —

Руководећи се идејогл да малу приватну својину треба заштити, законодавац је својим чл. 5. т. 6/Н зак. о таксама ослободио наследнике плаћања таксе у случају, кад целокупна имовина-заоставштина (по одбитку пасиве и још других услова) не прелази суму од 150.000.— дин. не водећи, при томе, рачуна о броју наследника. Овим својим поступком, који је новијега датума, законодавац је учинио два оступања од општег правила чл. 24 зак. о таксама а на име; да се наследна такса наплаћује према величини наслеђеног дела појединог наследника и да се при „опорезовању", приликом наслеђивања, води рачуна о одговарајућем наслеђеном делу а не о величини заоставштине. Ова одредба, која се руководила лепим социјалним побудама, задржавши се на пола пута, учинила је једну друштвену неправду као и негацију самих тих мотива. Није требало рећи, да, ако надследство (имовина покојникова) не прелази 150.000.дин. наследници (наследник) неће плаћати наследну таксу. Требало је рећи, да се наследници ослобађају наследне таксе, ако ти наслеђени делови не прелазе 150.000.— дин. не водећи рачуна, о величини заостале имовине. Оваква стилизација била би у духу оних побуда. Јер, социјални елеменат а нарочито у погледу наследника, исти је, било да једна заоставштина не прелази 150.000.— дин. било да поједини наспеђени део не прелази ту меру. Овом уском стилизацијом и испали су многи и многи случајеви, који су, толико исто, достојни обзира од стране законодавца као и они из ч. 5. т. б/П. Ради илустрације овог нашег тврђења, узмимо ове примере: 1.) Неки је отац оставио два сина после своје смрти и једну заоставштину од 160.000 дин. Сваки од његових синова наследиће по 80.000.— дин. и платиће таксу по ТБр. 23 у вези члана 24 зак. о таксама. 2.) За други пример, узмимо исти случај, само ћемо смањити број наследника а имовину ћемо свести на 150.000.— дин. Код овог примера, наследник неће платити ни-

какву таксу, према пропису чл. 5. т. 6/11 зак. о таксама. И као што се види, док у овом случају наследник неће платити никакву таксу, дотле у оном првом случају наследници ће бити дужни да плате таксу. Иако су њихови делови наслеђа мањи, само зато, што је њихов отац оставио имовину већу од 150.000.дин. а што, опет, њима много не користи. Фискални и социјални разлози диктују законодавцу да уводи и наследну таксу. Имовина од 150.000.— дин. узета је за границу: с једне стране, заоставштине не плаћају таксу а с друге стране, плаћају. Грешка је, што се од стране законодавца говори о наслеђима (заоставштини) а не о наследницима у односу на наслеђени део. Заоставштина је нешто интерно, „маса". Имовина у рукама наследника представља привредну вредност и тек у тренутку наслеђивиња може се тражити од наследника „...сносити државне терете према својој привредној способности" (Чл. 21 Устава). Факат, да једна заоставштина прелази овај закон. максимум од 150.000 дин. не значи, готово ништа за наследнике т. ј. значи толико, што, када би била мања, и део би наследника био мањи. И када сама заоставштина, без лица, која би је имала искористити, не представља никакву привредну вредност, односно, када једна заоставштина, тек, по њеној подели наследницима и извршеној им предаји одговарајућих делова добија економски значај — преко тих делова — онда је моменат за наплату наследне таксе део наследства, који припада поједином наследнику а не де кујус-ова имовина. И сам нам закон даје за право, поред логике ствари, у чл. 24 зак. о таксама (спора нема када је наследни део већ од 150.000.— дин.) На крају овог нашег разматрања, можемо рећи, у виду понављања, да за таксирање, приликом наслеђивања, не улази у обзир целокупна имовина покојникова већ припадајући део наследницима од те заоставштине, ма колике величине она била. И тако би се велики број малих наслеђа (до 150.000.—) еаштитио од такса, што се да социјално правдати.