Бранич

Стоана 234

,Б Р А Н И Ч"

Број 12

Анри Робер члан Француске Академије г Лашо. — превео Добривоје Д. Бранковић, судија —

— Наставак Изведите себе из заблуде! Није он спавао. папротив он је слушао, остао је ту, како га описује г. Ганбета, „сав претворен у ухо, миран, са руком ксја гори од грознице, дељући перорезом једно залутало перо под прстима, примајући ударце право у прса, бројећи их, да би их ускоро вратио обилно својом генијалношћу". И кад би државни тужилац допустио себи нетачну оцену, својевољно тумачење чињеница, ЈТашо би тада одједном подигао своју интелегентну и подсмевачку главу, са изгледом подсмевања и скепсе, са осмехом, неверника, и избацивао једно „хм! хм!" звонко и звучно које је производило луд смех у сати за суђење и чинило да несрећни судски чиновник изгуби наставак свога говора и идејну везу. Лашо је био учтив и углађен противник, чак и у најватренијим и најстраснијим дискусијама. Умео је да господари собом, да никада не тане, што је знак велике јачине и што даје чудновату надмоћнсст нзд нервозним и напраситим противницима. Ма да је био „црна животиња" председника поротних суђења због ирзничног одушевљења, неочекиваношћу његових питања и одговора, он је ипак према судијама готово увек чувао став поштовања којч одговара добро васпитаном човеку и човеку доброг сталежа. Ја кажем готово уоек, јер говоре само за два случаја, од којих је један постао чувен, у којима се није бојао да напусти ова правила доброг понашања која је себи тако правично наметао. Пледирао је једном пред поротним судом у унутрашњости, у једном врло деликатном претресу и, како је инкриминисана радња. услед социјалног полсжаја самога оптуженог, имала великог одјека, генерални прокуратор дошао је и лично да да реч и оптужбу. Лашо, по навици, гонио је сведоке питањима да би утврдио невиност свога клијента. Ови сведоци су све били познати људи, писци као г. Блаве, музичари као г. Лео Делиб, који су потврдили потпуну часност оптуженог. Генерални прокуратор, изведен из нестрпљења узвикну одједном. „Најзад, господо, ја не разумем овај покушај рехабилитације који се овде покушава. Зар неће сада да вам траже да оптуженог попнете на Капитол ? — „О! Господине генерални прокураторе", одговори Лашо, једном од оних упадица којима се одликоваше, „ми

нисмо узнемирени: сви ми врло добро знамо да сте ви ту зато да то спречите!" Ов 1 духовито безобразна алузија можда није учињена баш од Лашоа, већ од његовог сина. Ништа не мари! дух и таленат су наследни код Лашоа, и син, адвокат Ђорђе Лашо, достојно је носио велико име које му је у наслеђе остало. Последња лудорија коју је себи био допустио била је најозбиљнија и довела је до позитивног резултата: обуставу резимеа коју је чинио председник на крају дебате, после оптужбе и одбране. Резиме био је честа нова оптужба која је погађала оптуженог без обзира на законске прописе нашег кривичног закона који прописује да последња реч увек буде реч одбране. Дуго се протествовало противу резимеа; сви слободоумни духови енергично су тражили укидање ове застареле и каткад опасне формалносги; али ове жалбе остајале су без резултата, тражења без дејства, јер треба да знвте да ништа ниЈе тако тешко, у нашој лепој Француској, него уништити какву злоупотребу или поправити какву неправду! Инциденат који се догодио између Лашоа и председника у процесу Марије Бјер учинио је више него скупа сва дотадања тражења. Госпођица Марија Бјер била је лирска уметница, Дуго је била истицана као изузетак у позоришном свету : била је мудра! Пошто се неколико година борила противу привлачности лаког живота, допустила је да се заведе од једног богатог клубмана, добро познатог у галантном свету, Г. Жантие, и овај ју је напустио пошто је учинио мајком. Госпођица Марија Бјер осветила се за ово брзо напуштање испаливши на Г. Жантије, у улици Обер, три метка из револвера, од којих су га два погодила у руку и ногу. Жене које убијају, жене које трују постале су многобројне и оне налазе код поротника толико очинске милости, да те врсге процеса изгледају данас баналне и представљају за јавност безначајан интерес. Али тадачовек није био тако отупео, и ови револверски метци имали су неочекиваног одјека. На дан суђења, сала поротног суђења била је испуњена многобројном и пасионираном иубликом, коју су нарочито чиниле жене жељне без сумње да сазнају како треба, у извесним приликама, светити се за веома брутално напуштање, и људи из угледног света, уметници, писци као Лудовик Алеви