Бранич

Врој 12

,Б Р А Н И Ч"

Страна 223

теориски узев. Њих може теориски обеснажити односно преиначити иста Општа Седница по саслушању два известиоца. Овај важан поступак — обарања и преиначења решења Опште Седнице помоћу саслушања два известиоца — Уредба не прописује, што је веома велики недостатак. Председник одређује само једног известиоца. Нигде му није дато право да одреди два известиоца. По правилу, нико сам себе не може одредити за известиоца, те нам се ч^ни ово питање преиначења одлука Опште Седнице практичио неприменљиво. Ако је уредбодавац имао намеру, да каже, да ће се овај поступак преиначења извести, пошто се донесу, после Одлуке Опште Седнице, дза узастопна решења њој противна, онда је ову своју мисао врло рђаво казао. После, каква ће правна снага бити оне прве одлуке донесене против одлуке Опште Седнице а пре него што је донета и друга сагласна одлука са овом? Питања која је тешко поставити а са Уредбом у руци готово немогуће решиги. Тако је у овом реду идеја свако резоновање могуће. Ми пак са наше стране не видимо мо гућност преинакења одлука Опште Седнице држећи се Уредбе. Можда је ипак оно могуће и то логика ствари налаже. Али верујемо, да за тај свој рад Државни Савет има неки други поступак, који није у складу са Уредбом, али је у складу са логиком ствари и потребама како парничара тако и самог Државног Савета. Иначе би, овако обавезна решења Опште Седнице за оделења Државног Савета, могао једино мењати законодавац, који се на жалост ставља веома тешко у покрет, а чија се интервенција овде не би наметала услед његове — законодавчеве грешке, већ услед рђаве стилизације Уредбе, Раферати за Општу Седницу морају бити благовремено саопштени, т. ј. пре седнице свима члановима Државног Савета. (Чл. 15. Уредбе). Ми би смо радије примили тачно прописан рок у коме се ово саопштење има учинити. Појам б^аговремености је врло растегљив, пошто благовремено се може саопштење учинити и пред улазак саветника у Општу Седницу. Ова формална благовременост ја у суштини неблаговременост. Којим ће се редом гласати у Општој Седници, то утврђује председник, сем ако Општа Седница, на тражење једног члана, не реши друкчије. (Чл. 16. ст. I. Уредбе). „Гласање се врши по рангу државних саветника почев од најмлађег." (Чл. 16. ст. II.) „За пуноважан закључак потребна је апсолутна већина гласова", (чл. 16. ст. 111.) дакле већина не од дошавших чланова, већ већина од најмање половине од свеукупног броја саветника, више један, т. ј. од најмање ше-

снајесторице чланова. Ова је одредба, с погледом на важност посла, веома добра, али би било добро да је одредба из тач. 3. чл. 4. Закона по којој „Општа Седница може решавати ако је присутно бар две трећине свих чланова," и овде унесена, ма да и без тога, Општа Седница не може отпочети рад ако није присутно две трећине од свих чланова. „Ако није ни једно мишљење добило апсолутну већину, гласање ће се понова вршити, а преллози према потреби раздвојити у више питања." (Чл. 16. посл. став). И у овом случају, при сваком појединачном гласању, мислимо, да је потребан исти број гласова као у ранијем случају, пошто Уредба друкчије не каже. Најзад Уредба сасвим умесно дозвољава при Општим Седницама присуство додељеним секретарима, само без права гласа. (Чл. 17.) Све напред речено односи се на случајеве из прве категорије предмета, као што смо на почегку ове студије означили. По предметима из друге категорије, поступак је много простији, једно с тога, што нарочити закони, који пре -ЈВиђају обраћања на Државни Савет, исти обично прописују (в. чл. 18. Уредбе) и друго с тога, што је овај поступак у Уредби прилично детаљно обележен. Избор лица за исту јавну службу, сем противне одредбе, врши се у Општој Седници тајно. (чл. 18. Уредбе м Јме.) Избор се врши п;утем једнаких листића на којима сваки саветник забележи име кандидата, па их по том затворене предаје председнику, који их отвара, гласно чита имена кандидата, што чини за тим и најмлађи саветник по наименовању. По гласању, гласачки листићи се одмах уништавају. (чл. 19. Уредбе.) Изабраним лицем има се сматрати оно које је добило апсолутну већину гласова. (чл. 20. Уредбе.) Приликом гласања, ако ни једно лице не добије апсолутну већину, учиниће се ужи избор између два кандидата који су релативно добили највећи број гласова, и тада биће изабрато оно лице, које буде добило у поновном гласању, релативну већину. (чл. 21. Уредбе.) При једнаком броју гласова, сматраће се изабратим оно лице које коцка одреди. Ово важи за оба гласања. (чл. 22. Уредбе.) Најзад, да би било што више компликација, чл. 23. Уредбе предвића још један поступак пред Општом Седницом у случајевима из тач. 2. и 5. чл. 113. Устава, које случајеве начелно преноси у надл^жност Опште Седнице. „Према природи ствари, каже овај чл, 23. он (т. ј. Државни Савет) може упу-