Бранич

Страна 2

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

Поред личнога имунитета и имунитета својих резиденција, Папа је уживао и имунитет преписке. Папи се затим дало и активно и пасивно право посланства, и дипломатски представници, како Папини тако и они који се код Папе акредитују, уживали су свуда у Италији све дипломатске имунитете и повластице. Папа закључује са' појединим државама уговоре, тако зване „конкордате", који имају облик међународких уговора. Али немајући суверену власт, Папа није могао имати световних судова. За све грађанске спорове морале су бити надлежне италијанске судске власти, као и за примање тестамента Папиног. Пошто није био суверен, Папа није могао имати ни војске: закон од 1871. му даје право само на чуваре. Ако би међу тим чуварима било италијанских држављана, њих не би служба код Папе ослободила војне обавезе у Италији. Закон од 1871. год. је дао Светој Столици и сталну годишњу ренту од 3,225.000 лира, која се уносила редовно у италијански државни буџет на име издатака за апостолске палате, канцеларије, дипломатска представништва и т. д. Папска Столица међутим никада није хтела да прими ту ренту, нити у опште да призна ново стање. И ако се, силом околности кретала у границама гарантнога закона, Папска Столица је стално заступала гледиште да је одузимање њене територије једна узурпација, један противправни акт, једно насиље и да се кад тад морају цркви повратити њене раније територије и тиме васпоставити поремећени правни поредак. Докле год то не буде, односи су са званичном Италијом имали да буду прекинути. Гордо усамљени у Ватикану, Папе су презриво негирали узурпаторску, дакле нелегалну италијанску власт над Римом. Чудни положај створен 1871. године био је незгодан и по Италију и по Папу. По Италију, зато што је само могла имати непријатности а никакве користи од тога, што Папска Столица није хтела с њом да има редовне односе; по Папу зато што су све повластице дате 1871. године истицале из једног обичног италијанског закона, који је италијанско законодавно тело могло укинути или изменити свакога часа. Мишљење да се закон од 1871. претворио у међународноправни акт прећутним пристанком појединих држава тешко је бранити, и оно није тачно. То је био и остао један италијански закон, и положај Папе је зависио и даље од воље једне једине државе. Положај врло несигуран, према томе, а не само необичан. Па ипак се то стање продужило тако рећи до јуче, и трајало би још ко зна колико,

да се Папска Столица није најзад одлучила да се одрече оних својих претензија које је раније увек истицала као услов зте ^иа поп свога измирења са Италијом. И заиста, у уговору од 11. фебруара ове године ми видимо да Италија жртвује врло мало али да Папе напротив жртвују врло много од онога на шта су стално претендовали. Италија жртвује један минимални део своје територије, признајући Папи над њом пуну сувереност, и једну суму новаца. Али тај капитал је мали од онога који би се створио да су Папе редовно примали почевши од 1871. године ренту, а та територија је још мања од оне која је 1870. године нуђена Папској Столици. У накнаду за то, Папе се дефинитивно одричу свих оних сразмерно великих теригорија на које су до сад претендовали. Песразмерност уступака је очевидна. Нова територија Папске Државе, обухватајући Ватикан и цркву Светога Петра, износиће свега око 450.000 квадратних метара. То ће бити град Ватикан под апсолутном Папином влашћу. Поред тога, Папској Столици се оставља у вечиту својину и са дипломатским имунитетом, Латранска црква, црква св. Марије, црква св. Павла, палата канцеларија и кастел Гандолфо; над тнм непокретностима Папа није суверен, али је сопственик и ужива имунитет према италијанским властима, ослобођење од пореза, и повластицу да држава не може та имања ни у ком случају одузети. Најзад имамо трећу групу непокретности коју чине Грегоријански Институт и Библијски и Археолошки Институт: те су непокретности такође Папска својина, и неотуђиве и ослобођене од пореза, али не уживају дипломатски имунитет. Друга и трећа група ових непокретности имају се сматрати као својина једне државе на територији друге државе, која је као територијални суверен пристала да сопственику пружи извесне повластице. Али прва група, град Ватикан, чини једну државу, истина сићушну, истина необичну али државу. Над њом је Папа суверен, не суверен фиктиван, као што је до сада било, већ суверен коме се признаје пуна и апсолутна власт над једном одређеном територијом. Постоје за државу сви елементи који су потребни: и централна власт, и територија, и становништво и држављани. Али је држава по факгичким околностима и по циљу због кога постоји — : држава ^епепз, и њен суверен неће вршити многе функције суверености које другк врше. Та је држава пре свега стално неутралисана. Њена територија се има сматрати као