Бранич

Страна 8

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

Јер маколико били јаки аргументи, који го воре у корист забране истраживања ванбрачног очинства, ипак они се не могу мерити са онима који говоре противно. Доказ је, што су готово све европске земље дозволиле истраживање ванбрачног очинства. I. Пре но што пређемо на излагање законских одредаба о томе, потребно је предходно видети, коју децу законодавац сматра за ванбрачну. Он је то казао у чл. 1. наведеног закона. То су: 1. Она деца, рођена од „неудате женске" (чл. 1. тач. а.), дакле, од такве матере која није ступала у брак. 2. Дете рођено „од удовице позније десетог мјесеца од мужевљеве смрти" (чл. 1. тач. б.). Јер, свакако, очигледно је да се такво рођено дете није могло зачеги од оца, који је раније од десет месеци умро. Упротивном, ако се роди пре истека овога рока од 10 месеци од мужевљеве смрти сматра се за брачно. 3. Дете рођено „од пуштенице 8 ) доцније

8 ) Код нас у Црној Гори, раније, а донекле и даннс, распуштенице (жене које су разведене од мужева) нису уживале добар глас. По н фодном схв;тању, које није било депласирано, готово сва кривица код разводп бракова била је до жена. Обично су се разводилг жене које нису биле на гласу са свога владања, било у моралном или ком другом погледу. Таквих жена су се клониле остале поштене жене; а властима, толико се ишло далеко, стављено је у дужност, да таквим женама забране долазити на јавна места, где се купи остали поштени свет. Ми ћеме овде у том смислу навести и једну интересантну наредбу онд. Великог Суда из 1879. год., која гласи : „ВЕЛИКИ СУД Цетиње, 11. Јуна 1879. Н. ро 483. Господине Капетане! Познато је Вама да се на на више мјеста догађа мржња и давија међу људима и њиховим законитим женама, и то се чешће догађа од стране жена, које без икаквих разлога и темељних доказа против својих мужева дођу пред судом, и кажу само, да неће са мужем живјети. Суд увиђа да код таквих жена, доста и родитељски савјети дејствују, и дају им повластицу, те многе пошто се код родитеља и браће поврате, науче се с крај њих по пазарима и главним скупштинама скитати, 1 ) без икакве опомене од њихових родитеља и браће да се држе моралног владања. За то да би се број таквих жена умањио, и ради ређег вријеђања духовног закона, Велики Суд налази за добро, да се таквијема, које су до данас и које ће од данас оставити своје законите мужеве без мужевљева повода забрани одити по пазарима, главним скупштинзма и сеоцким колима т. ј. (ђе се пјева и игра) а тако и изван наше државе. За то ће те г. Капетане обзнанити таквијема, које су у вашу капетанију све овђе наведено, и која би по оглашењу ове наредбе пошла ма на које од поменутих мјеста било, даје вам се шредба, да такву на исто мјесто тојагамл казните , 2 ) разумије се, да таквијих жена хаљине остају њиховијема мужевима и све друго што би код њих донијеле. (Види Зборник: ор. сИ. књига П. Цетиње, 1912., стр 67.). ') и 2 ). Курсив је наш.

десетог мјесеца од кадаје развод разрешен (чл. 1. тач. в.). Иначе, сва деца рођена у времену трајања брачне парнице сматрају се за закониту, ако се не би доказало да између мужа и разведене жене није могло бити полне свезе. Од горњег правила, да се дете рођено од распуштенице, после десет месеци од како је брак разведен, сматра за незаконито, закон прави један изузетак, ако се докаже „да је бивши муж и послије развода брака био у полној свези са пуштеницом". Дакле, у том случају дете зачето од оваквог родитеља, иако је њихов брак разведен, сматра се за законито. Иако је, можда, ова одредба у супротности са назорима канонског права, ипак, по нашем мишљењу, она је у складу са правичношћу, пошто је у интересу и матере и детета. Вероватно да се законодавац, доносећи ову наредбу, и руководио тим интересом. Оваква одредба оправдана је и са гледишта друштвеног и моралног интерес !, иако би јој се са гледишта цркве и старинског схватања морала могла приговорити. 4. Напослетку, закон сматра за ванбрачно дете и оно које је рођено „од удате жене прије него истече седам мјесеци од вјенчања, осим ако муж изрично или муче призна да је дијете његово" (чл. 1. тач. г.). Као што се види, у овом случају ако је муж изрично признао, да је дете његово, или и „муче" т. ј. прећутно, онда се такво дете за законито сматра. Прећутно признање сматра се, ако муж није чинио никакво питање о незаконитости детета у одређеном року (чл. 7. ал. 1.). Исто тако, за ванбрачно сматра се „и оно дијете које се роди од удате жене послије десетог мјесеца отсуства мужевљева, или од дана ког иначе међу мужем и женом није никако могло бити полне свезе" (чл. 1. тач. г. 1п {Јпе). Овде није довољно одрицање очинства таквом детету, већ онај који то одриче мора и доказати, да је био у немогућности да полно опћи са матером таквог детета—својом женом, у том међувремену када је дете зачето. II. Пошто смо се упознали, у најкраћим потезима, са питањем: коју децу закон сматра за ванбрачну, а што је било потребно, пошто је у тесној вези са питањем које имамо овде да обрадимо, то да пређемо на питање: под којим условима дозвољава закон, од 1894. г., истраживање ванбрачног очинства. Насупрот, дакле, србијанском законодавцу од 7. маја 1868. г., који је усвојио познати принцип француског права 1.а гесћегсће <Је 1а ра1епп1е ез! т{е:сШе, — изузев случаја одвођења (§§ 188. и 179. крив. зак.) и силовања (§ 191. крив. зак.), — црногорски за-