Бранич
2
Број 1—9
,Б Р А Н И Ч"
Страна 9
конодавац из 1894. године, попут германских држава, усвојио је супротан принцип и дозволио истраживање ванбрачног очинства. О томе се у чл. 4. нав. зак. каже: „О тражењу оца незакониту дјетету вриједи ово правило: кад се год нађе ко ће на се узети бригу и трошак око затрудњеле до по порођају, а позније око дјететова издржавања и одгајања (чл. 5. 24.) отац се неће судом тражити". Упротивном, даље се у истом законском пропису каже, ако се „не находи ко би ту обавезу на се узео, отац ће се дје тетов тражити". Но и тада ванбрачној мати, „затрудњелој", како каже законодавац, „слободно је у сваком случају захтијевати, да се отац законитим путем и начином тражи. (чл. 8. и 10.)". Али ако се она тим правом не користи и тај свој захтев не пријави суду у току прве године, од дана детеговог рођења, тужба ће јој застарити, и ако би је доцније предала суд је неће примити (чл. 4. посл. ал.). Иначе, ако је, заиста, неко узео бригу и старање око затрудњеле и детета, а ванбр. мати није захтевала истраживање ванбрачног очинства, онда се, као што смо то видели, неће судом дозволити истраживање ванбр. очинства, ако би то тражила друга лица. Јер законодавцу није циљ да се зна ко је отац ванбрачном детету, само зато да се зна, већ за то да би му ставио на терет бригу и старање око подизања и издржавања таквог детета, — а што у таквом случају није потребно. Од општег начела прокламованог у чл. 4. нав. зак., да је дозвољено истраживање ванбрачног очинства, оступа се још и у случају о којем је реч у првој ал., чл. 7. нав. зак., а то је кад је ванбр. мати удата женска (чл. 1. под. г), о чему је већ било речи. Дакле, у таквом случају „тражење се ванбрачног оца неће никако за жива мужа предузимаги, до год овај сам то не буде искао". Но иако то стоји до самог мужа, да ли ће употребити то своје право, које му даје закон, или не, ипак није остављено њему на вољу да то право употреби кад год хоће. Он то мора учинити у одређеном року, ако хоће да се користи тим правом. Јер „ако муж за три мјесеца од дјететова рођења не буде суду своју жалбу пријавио, а могаоје, свака ће даља тужба о томе застарити, а дијете ће се сматрати, као његово законито дијете" (чл. 7. ал. прва). Ово је случај прећутног признања очинства. У оваквим парницама око истраживања ванбрачног очинства, где је ванбрачна мати удата неразведена женска, суд је дужан ванбр. детету поставити старатеља „пригоде ради" (чл. 672. Оп. Имов. Зак.), ако нађе за погребно, „који ће му законитост пред
судом штитити сваким допуштеним начином и среством" (чл. 7. посл. ал.). Овде да напоменемо и једну новину која је ушла у црногорском законодавству. Поред ванбр. матере дозвољено је истраживање ванбр. очинства и ономе, који је „за облежај с њоме већ суду пријављен био" (чл. 23.), т. ј. кога је ванбрачна мати означила за оца детињег, пошто се њеној простој речи не верује (чл. 8.). Ово он може учинити, такође, као и муж ванбр. матере у року „док не истекну три мјесеца од дјетињег рођења,.... ради даљег тражења свакога другога мушкарца за кога би дознао, да је у одређену законом времену облежао са истом погрешилицом" (чл. 23.). Ово исто дозвољава и немачко законодавство. 9 ) Одредба сасвим умесна. Јер чешће бива, да не кажемо увек, да ванбрачне матере полно опће са више мушкараца, те и оне саме тешко могу знати с којим су, од њих, затруднеле, због чега се дешава, где је дозвољено истраживање очинства, да оне већином означе за ванбрачног оца оног, који је имућни, из боље куће, па иако, можда, није ни затруднела од њега. Стога присталице принципа: Са гесћегсћ <је 1а ра!епн1е ев! т1егсћ1е и употребљавају, поред осталих, и овај аргуменат у корист истога, — наводећи, како овакве матере иду само да нахуде угледу таквих мушкараца, који они уживају у друштву. Иако је закон дозволио оваквом мушкарцу, да и он у одређеном року може пријавити суду другог мушкарца за ког је дознао, да је у одређеном законом времену „облежао са истом погрешилицом", ипак он је водио рачуна, да такво лице не би тиме ишло на то, да на другога „навалице биједу баци", само да би ту „биједу" са себе скинуло, — запретивши му строгом казном (чл. 23. посл. ал.). III. Као што смо видели, истраживање ванбрачног очинства бива по тражењу: ванбрачне матере (чл. 4. ал. II.), мужа ове (чл. 7.) и лица које је „погрешилица" означила за оца ванбрачног детета, о коме је реч у чл. 23., а о чему је мало пре било речи. Но и држави је интерес да се пронађе ванбрачни отац. Да не би ванбрачно дете због непроналажења му оца, остало на њен терет, и, најзад, да би се ванбрачни отац могао што лакше пронаћи, закон изрично наређује да је „затрудњела .... дужна открити човјека с ким је затруднела, иначе јој власт може отказати сваку и најмању помоћ у том њеном положају, 10 ) а осим тога и издржавање
9 ) В. о томе опширније код Др. Драг. Аранђеловића, ор. С1(. стр. 87.
ш ) Овде је законодавац мислио, вероватно, не само на материјални већ и морални положај ванбрачне ма-