Бранич

Страна 10

,6 Р А Н И Ч"

Број 1—б

детета оставиги сасвим њојзи на терет. Но ипак, поред свега тога, што је она дужна „открити човјека с којим је затрудњела", неће јој се веровати на њену просту реч, „ако се то њено казивање не потврди потпуним доказима" (чл. 8.). Раније, пре доношења овога закона, био је довољан доказ и само казивање ванбра-

тере. Јер у чл. 2. каже се, чим се дозна „да је каква дјевојка, удовица или пуштеница, затрудњела, најближа Не власт почети одмах своје нагледивање њена владања.*) Ако требало буде, учиниће јој и напомене, које прилике изискују ... Мјесна ће власт и своје нагледање и напомене своје тако удесити, како ће од тога бити, шго је могуће мање саблазни, и како ће се штедети стидљивост затрудњеле. „Затим, одмах, у идућем члану наређује: „Ако затрудњела женска не живи о себи (о својој особини или заради), него у родитељској или мужевљевој кући, па је кућини у такоме стању неће код себе да држе, мјесна ће рласт извијестити вишу о томе, а међутим ће наћи приличан заклон затрудњелој у каквоЈ другој поузданој кући". Ове трошкове, пре порођаја као и оне око порођаја, ако се не пронађе ванбрачни отац, или то не прими на себе ко други (чл. 4.), сноси држава и исплаћује из фонда, који је у.тановљен у ту сврху, као и за издржавање ванбрачне деце (чл. 2^.), о чему ће бити више речи на своме месту. Овде ћемо навести једну интересантну наредбу Вел. Суда од 1884. г., дакле пре ступања на снагу овога закона, о ванбрачним злочинима и преступима али само у колико је у њој реч о кажњивости оних, који су били дужни старати се о владању ванбрачних матера. Та наредба у изводу гласи : ВЕЛИКИ СУД Штиње, 11. Септембра 1884. Бр. 1743. „Господине Капетане. Из више прилика Велики Суд увидио је да народ слаби у својој чистоћ I (моралу) и број незаконите ђеце све више и више расте, а тако исто и дављење ђеце. Усљед чега Велики Суд достави Његовом Височлнству Књазу, који желећи разврату таквом стати на пут, изволио је наредити да се строжије казне предузму против таквих злочина и преступа.

II Родитељи дужни су своју ђецу упућивати на добро и поштено владање. Ако ђевојка затрудни, њезини родитгљи казниће се са 50 талијера глобе, зг. непажњу на владање ђевојке, глоба ова иде у фонд незаконите ђеце.

V. Својта затруднеле жене или ђевојке чим би знали да је трудна, дужни су јавити надлежној власти. VI. Капетан је дужан чим дозна да је жена или ђевојка затрудњела, учинити истрагу чије је дијете, па блудника послати са извештајем у овај суд Блуднипу наместити на трошак блудника а настојавати на уредно држање ђетета. VII. Капетан који не би огласио ову наредбу, и друге подобне овој издате, и извјештавао садржај исти, што у његову дужност спада, > зеће се на одговорност. Г. Капетане, препоручује вам се, да сваком приликом у вашој капетанији објављујете народу ову наредбу и друге које добијете, и упућујете га на све што је добро и поштено, и да га одвраћате од свега онога што би га на неваљалство навело." (Види: зборник, ор. сИ. II књига, 1912, стр. 139 — 141).

чне матере. То се види и из самих зак. речи, гдесекаже: ,, Посада и ) се неће затрудњелој или незаконитој матери вјеровати на просту ријеч — што значи, да се пре веровало и самом њеном казивању. Уосталом, раније могла се и правдати употреба таквог доказа, нарочито пре осамдесетих година прошлога века, када је у Црној Гори био редак случај да је каква женска родила ванбр. дете. Такви случајеви, у колико их је и било, сматрани су више као последица младићске грешке, него ли неморала. Али у колико се број ванбрачне деце пео, у толико су и ванбрачна деца бивала све више последица неморала, те се ни законодавац није могао више са сигурношћу ослонити на сам исказ таквих ванбрачних матера, те је морао прибећи другим, сигурнијим, доказима, иако је тиме, донекле, отежано истраживање очинства. Идући даље законодавац, не само што је донео одредбу да се ванбрачној матери неће веровати више на њену „просту ријеч", већ каже. да „... за ону од таких женских, за коју се нађе да је коме ко није отац наметнула дијете, одређена је и казна у тачци а) чл. 39-ог." ... (чл. 8. ал. послед.). Овде се погрешно упућује на тач. а.) чл. 39-ог, јер тамо је реч о сасвим другој казни, већ у овом случају има да се примени казна из чл. 40., који гласи: „Она погрешилица која навалице наметне коме дијете, т. ј. кад у суду изјави да је дијете њекога човјека, а чисто се докаже да није и да је са знањем, зломислено, неистину казала казниће се тавницом од три до шест мјесеци..." Овде нам ваља напоменути и још један случај кажњивости ванбрачне матере, који је у везу са првим. Из раније, а донекле и сада, у Црној Гори, нарочито по селима, ванбрачне матере да би се осветиле мушкар цима с којима су затруднеле, а који их доцније нису хтели узети за жене и ако су им можда то обећали, односиле су ванбрачну децу, чим се роде, кућама ових, остављајући их на праг од куће, у дворишту и другим сличним местима, да би их тиме, колико толико понизиле пред светом. 12 ) Јер не само

") Курсив је наш. 12 ) Овде нека нам је дозвољеко да наведемо један интересантан обичај освете ванбрачне матере мушкарцу, који ју је нреварио, т. ј. с којим је затрудњела, а овај је није доцније узео за жену. Обично, девојка са села која затрудни подаје се једном мушкарцу, ређе вишини, и то ономе који јој је обећао да ће је узети за жену. Само што је мали број таквих који одрже реч. Таква девојка, чим се примети да је затрудњела, бива најурена из родитељске куће. У очајању, осрамоћена, изгубљена, она сада гледа да се освети таквом мушкарцу, а донекле да би тиме и умањила своју срамоту, — али тако да га што више унизи међу својим друговима и