Бранич

Број 1 — 9

„Б Р А Н И Ч

Страна 11

што се на погрешилицу рђаво гледало, већ и на погрешиода, те је такав мушкарад бивао донекле изолован од својих другова и пријатеља. Додуше, у потоње време и то све више „чили." Али бивало је и таквих женскиња, које су подметале своју ванбрачну децу и људима који стварно нису били ванбрачни очеви, и који, можда, нису сњима полно ни опћили, само ако су им због чега другог „кивне" биле, т. ј. ако су били у каквој завади, омрази. Стога законодавац од 1894. год., да би поштене људе заштитио колико толико овакве бламаже од несавесних и покварених ванбрачних матера, предвидео је за ове и казну, ако би која од таквих матера своје ванбрачно-незаконито дете подметнула коме ко није отац истога (чл. 40.). О томе се у нав. члану т {те изрично каже, да она „погрешилица... која подметне своје незаконито дијете т. ј. донесе му га у кућу, у ограду или иначе около куће, као да је дијете каква кућанина, осудиће се на затвор од два до дванајест мјесеца." Као што смо видели, иако се ванбрачној матери не верује више на „просту ријеч", да је отац ванбрачног детета онај кога она означује, ипак она је дужна означити лице с ким је затрудњела, да би се могло лакше осталим дозвољеним доказима то утврдити. Стога је потребно видети, када се узима за потпуно доказано очинство ванбрачног детета. О томе се у чл. 9. вели, да ће се узети да је ванбрачни отац онај за кога се докаже „да је облежао с матером му не позније седмог, а не раније десетог мјесеца, бројећи од дана ког се дијете родило. Дакле, у међувремену од три месеца. Да је, заиста, оно лице ванбрачни отац, за које се доказује да је вршило облежај са ванбрачном матером у одређеном законом времену, у чл. 10. вели се, да ће се узети за доказано у овим случајевима:

осталим светом. Та освета састајала се у томе, ако јој успеда га удари „прешлицом" („прешлица" се у Црној Гори, зове, б)р у једном делу око Никшића, направљени и истесани део дрвета за који се привеже кудеља вуне, кад жена хоће да преде), по глави, нарочито по носу, тако да га по могућству окрвави. Јер, по схватању народа у Црној Гори, за Црногорца нема веће срамоте но да га каква женска удари прешлицом. То је што народ каже: „Окинут нос!" Ово долази отуда што је прешлица алатка којом се у Црној Гори само женске служе, те једном мушкарцу није његов понос дозвољавао да прешлицу ни у руке узме, а камоли што друго. Чак шта више, са подсмехом се гледа и на оне људе који израђују прешлице. Отуда та велика срамота за човека кад га женска удари прешлицом. Додуше, на овај начин свете се понекад и остале ванбрачне матере, које нису преварене, али само да би тиме колико толико ублажиле своју срамоту. Ја сам једном приликом био очевидац једног оваквог догађаја.

а). Ако ванбрачни отац сам то призна у суду, или изван суда, „али пред поштеним чељадетом, коме се веровати може" (чл. 10. тач. а. и б.). То „чељаде" мора бити способан сведок. Иначе, ако би признање било учињено пред лицем неспособним за сведока не би важило. б). Сматра се за доказано и тада, ако би то посведочио и један „досшовјеран свједок који га је видио с том женском на дјелу, или да су заједно сами лежали под једним постељним хаљинама" (чл. 10. тач. в.). Значи, да је довољно казивање и једног способног сведока, да их је видео на делу, или да су сами под једним хаљинама лежали. Наравно, да то мора бити у засебној одаји. Овде се може поставити питање, како се имају разумети речи: „сами" и „подједним постељним хаљинама". Ово због тога што су их судови различито тумачили и примењивали у пракси. Зато је Велики Суд једном приликом и тражио од министарства правде објашњење истих, ради једнообразне примене код свих судова, што је Министар и учинио. По овом министровом објашњењу 13 )

п ) То објашњење министра правде, због своје интересантности и логледа, не само на ово. питање, већ и на само питлње дозволе истраживањч ванбрачног очинства, цитираћемо овде у целости. Оно гласи: „КЊ. ЦР. МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ Бр. 437. Цетиње, 29. новембра 1889. год. Књ. Великом Суду — Цетиње. На питање Књ. Великог Суда, како се има разумијевати и примј^њивати у пракси други став тачке в. чл 10. зак. о ванбрачној дјеци од 30. марта 1894. који гласи: „или да су заједно сами лежали под једним постељним хаљинима", ово Министарство одговара како сљедује: Законодавац примајући у црногорско законодавство начело, да се може тражити отац ванбрачном дјетету имао је ван сумње на уму да доказна срества сужи колико је више могуће, како се таквим доказивањем не би отворила врата највећих злоупотреба са стране потраживалаца очинства ванбрачноме дјетету. Треба имати на уму да у том врло деликатнсм питању јевропска законодавствл врло опрезно поступају, јер док с једне стране многи законици стављају најаче ограде противу обијести многијех непоштенијех жена, које би тако могле врло лако сваки час измишљати нове случајеве очинства, законик француски у чл. 340. а српски у § 130. чак забрањују, да се тражи отац ванбрачном дјетету. Те су мисли без сумње руководиле и нашег законодавца, па за то је он морао у закону о ванбрачној дјеци дати довољно гаранције, да ће се то потраживање водитп врло опрезно примењујући најстрожије и ријечи и смисао закона. Ово Министарство, дакле, према овим начелима тумачи у' нашем закону ријечи: „сами" тако, да у одаји, у којој су жена и човјек лежали, није никога другога било, кад их је свједок видио, а под ријечима: „под једним постељним хаљинама", да су доиста човјек и жена имали заједничку постељну хзљину, па било то зими или љети. Кад би се друкчије тумачиле ове ријечи тужени се готово не би могао ни бранити, јрг