Бранич

Страна 64

,Б Р А Н И Ч-

Број 1—9

подизање ове тужбе и брачност Петронијева више се не може оспоравати, нити пак, према напред реченом, на брачност таквог рођења има утицаја то, што су му тужиоци изјавом код неспорних дела судије, оспорили брачност." Општа Седница Касационог Суда одлуком својом од 1. фебруара 1929. год. бр. 15770., усвојила је ове противразлоге Апелационог Суда а речене примедбе II оделења одбацила. Саопштио Т. И. Делећи породични статус свога супруга, који је и ако пуиолетан, био под очинском влашћу, удова и после смрти мужевљеве остаје под очинском влашћу свекра све дотле, док одласком из куће свекрове ту власт не би прекинула или док се сам свекар исте власти не би одрекао. Тужилац Т., из Д. Ливадице, тужбом својом представио је, да је после смрти сина му Р., који је, као војни обвезник, умро за време прошлих ратова, остала код њега тужиоца — у кући снаја му П. са четворо деце од умрлог му сина и да је јсш увек под његовом родитељском влашћу; па како она неће да слуша његове наредбе нити да им се покорава, већ га вређа и малтретира њега и његову жену, то је молио суд за пресуду, да се тужена П. отпусти испод његове очинске власти. Пожаревачки првостепени суд пресудио је, да се тужена П. у смислу § 150. грађ. зак. отпусти испод очинске власти тужиоца, пошто је пунолетна. Београдски Апелациони Суд, по изјављеном незадовољству тужене П., нашао је, да тужилац ничим није доказао, да је тужена била под његовом родитељском влашћу, па је пресуду првостепеног суда преиначио и пресудом својом од 29-11-1928. г. Бр. 1459. тужиоца одбио од тражења. По жалби тужилачке стране, Касациони Суд примедбама свога III оделења од 24-Х. 1928. г. Бр. 11280. поништио је ову пресуду Апелационог Суда, са следећих разлога: „Одредба § 150. грађ. зак. има се тако разумети, да мушко лице, које се налази под родитељском влашћу, навршењем 21. године свога живота, остаје и даље под родитељском влашћу али због стеченог пунолетства, има права да испод те власти изађе и почне „за себе на своју руку радити", исто онако, као што и отац има права, да то своје пунолетно дете отпусти испод своје родитељске власти. Према томе, пунолетство детета не укида само по себи дотадашњу родитељску власт, већ је за то потребна било воља детега, да из родитељске

куће изађе и отпочне за себе одвојено радити, било воља очева, да такво дете испод родитељске власти ослободи. С друге стране, према § 153. грађ. зак., девојка удајом, поред осталога, ступа и у односе, који постоје између њеног супруга „и његове родбине или задруге"; удајом дакле она ступа у онај исти породични статус, који њен супруг у то време има. То пак значи, да девојкаудајом долази под очинску власт свога свекра, како у случају, да су она и супруг јој малолетни, тако и онда, кад би јој супруг по своме пунолетству умро, само ако је и после свога пунолетства остао и даље заједно са оцем и тиме пристао, да у смислу поменутог § 150. грађ. зак., родитељска власт очева и даље траје. Делећи тако породични статус свога супруга, који је, и ако пунолетан, био под очинском влашћу свекра и то све дотле, док одласком из куће свекрове ту власт не би прекинула, или док се сам свекар исте власти не би одрекао. Према томе, кад је овде признањем парничара утврђено, да је супруг тужене, пок. Р. све до своје смрти живео заједно са својим оцем, тужиоцем Т., а тужена не пориче, да је у тренутку смрти пок. Р. била његова супруга и да су били заједно са тужиоцем, — онда Апелациони Суд, према оваквом стању ствари, погрешно узима, да је тужилац био дужан доказати, да је тужена, као његова снаја, била под његовом очинском влашћу, јер ове, признањем утврђене чињенице стварају законску претпоставку у корист тужиоца, коју он по § 179. грађ. суд. пост. не мора доказивати, док је противна страна не обори, т. ј. има се претпоставити, да је супруг тужене у тренутку своје смрти био под очинском влашћу тужиоца, као свога оца, те да је зато тужена, која дели породични статус свога супруга, остајући и даље у заједници са тужиоцем, самим тим остала и даље под његовом очинском влашћу и таква претпоставка има стајати све дотле, док тужена не докаже, да су, било њен супруг, још за свога живота, било она после његове смрти, изашли испод очинске власти тужиоца. Све док та претпоставка не буде оборена, тужилац по § 150. грађ. зак. има права захтевати тужбом да се тужена отпусти испод његове очинске власти". Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је писмом свога II оделења од 9-Х1-1928. г. Бр. 8167., дао следеће противразлоге: „Родитељска власт заснива се самим рођењем деце а престаје, кад дете 21. годину наврши, дакле чим постане пунолетно, родитељска власт престаје ео грзо, те се § 150. грађ. зак. не може никако тумачити, да се дете и после 21. године налази под очин-