Бранич

Број 1—9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 69

у десно око и пресекла очну јабучицу тако да је повређени обневидео, стоји дело тешке повреде тела злочине природе из § 177. крив. зак. и казнио га за ово дело са две године робије. По благовремено изјављеним незадовољствима, Б. Апелациони Суд пресудом Бр. 3662, преиначио је пресуду прв. суда са разлога: Пресуда прв. суда у погледу квалификације дела не одговара закону, јер у радњи оптуженог што се бацио са боцом од 2*/, литра пуном ракије на сто за којим је прив. тужилац седео са својим друштвом, по нахођењу Апелационог Суда, не стоји дело из § 177. крив. зак., како је то погрешно прв. суд узео, већ дело из § 180. 1 од. крив. зак., јер код оптуженога у моменту извршење дела, односно бацања боце на сто, није постојала одређена намера, да неког повреди а најмање прив. тужиоца, већ је дело извршено нехатно, што се види из исказа сведока, који су на протоколу претреса под заклетвом посведочили: да се оптужени са прив. тужиоцем није пре самог дела свађао, нити је уопште са њиме тада што говорио, а са њиме није ни у пријатељству. Поменути сведоци даље утврђују, да је оптужени при извршењу дела био у напитом стању, што и сам оптуженн признаје, те се, према начину извршење дела не може извести, да је оптужени баш том својом радњом намерно ишао на то, да прив. тужиоца повреди. Ово у толико пре, што се боца могла разбити и парчад са стола одлетети у другом правцу, те да у конкретном случају и не буде повређен, што најбоље утврђује баш та чињеница, да су за столом, на који је боца бачена, седели са прив. тужиоцем и други сведоци, како и сами изјављују и да ниједан од њих осим прив. тужиоца није повређен. Па како Апелациони Суд налази, да је оптужени представљено дело извршио нехатно, јер и ако није имао једну одређену намеру, ипак је могао претпоставити да ће се флаша разбити и да парчад од ње могу кога од присутних, за столом где је она бачена и повредити, што се и догодило, то му се и казна има одмерити према наведеном законском пропису § 180, став I крив. зак. За ово дело Апелациони Суд казнио је опт. Светомира са једном годином затвора, а за дело из § 177. крив. зак. пустио испод суђења. Касациони Суд пресуду Б. Апелационог Суда оснажио је. Саопштио Д. Д. Б. За расправу питања, да ли има места саставу избраног суда надлежаи је увек

Првостепени Суд за град Београд, без обзира да ли спорна питања која ће бити предмет расправе, потичу из грађанског или трговачког посла, и да ли су парничари трговци или нетрговци. I. И. А. својом тужбом од 5. марта 1925. г., упућеном Београдском Трговачком Суду, под Бр. 1061., представио је: да је још 1899. год. ступио заједно са својим шураком М., у радњу свога таста А., и да је заједно са обојицом био јавни ортак. По смрти његовога таста ступила су у фирму друга два шурака. Ортачки однос трајао је до 1. јануара 1920., када је он, тужилац, из ортаклука иступио. Писменом о разортачењу њему су призната извесна права у погледу њиховога заједничког непокретног имања. Ортаци су се, даље, обавезали да исплате фирмине дугове, а њему врате 30% °Д суме, која буде мање дата — од оне која је предвиђена. Писменом је утврђено: за закључени биланс на дан 31. децембра 1919. год. има служити као основица за обрачунавање; да су ортаци дужни да исплате све фирмине дугове, и да за сигурност извршења ке смеју ни отуђити, ни заложити, делове у заједничком непокретном имању све до 1. маја 1922. год. У погледу надлежности Суда утврђено је писменом: да се сва спорна питања имају изнети пред избрани суд. Његови бивши ортаци управљали су непокретним имањем без његовога питања, вршили су оправке без његовога знања, нису исплатили фирмине дугове нити му о томе подносили извештај, нити су му дали дефинитиван обрачун. С тога их тужи Суду и моли за решење да има места саставу избраног суда. У одговору на тужбу Л. су истакли и материјалне приговоре. Односно формалних приговора навели су, да Трговачки Суд није надлежан за расправу спорног питања. Јер оно, што тужилац тражи тужбом није трговачки посао већ чисто грађански. II. Београдски Трговачки Суд је нашао: да се из тужбе и одговора види да су тужилац и тужени трговци, и да спорно питање потиче из трговачког односа, који постоји између парничара. По § 16. зак. о устрој. Трговачког Суда, Судје надлежан да суди све спорове који се односе на уговоре и поравнања између трговаца. Како се из тужбе види да се спорно питање односи на пречишћавање трговачког односа из трговачког ортаклука — решио је 12. маја 1925. г., под Бр. 19.948: да је за доношење одлуке по овом спору у питању образовања избраног суда — надлежан Београдски Трговачки Суд.