Бранич

Страна 70

„Б Р А Н И Ч

Број 1—9

III. Пуномоћник тужених у својој жалби истакао је: 1. Да оба парничара нису трговци, јер је тужилац то престао биги још 1. јануара 1920. год., када је иступио из ортаклука. 2. Да ни природа непречишћених односа није трговачке, већ грађанске природе. На име, тужбом се тражи да избрани суд расправи питања: о издању непокретног имања под закуп, о оправци непокретног имања и о томе да ли су тужени исплатили дугове, које су примили на себе. Касациони Суд је нашао: да на једним прописом закона о устројству Трговачког Суда није предвиђено да је Трговачки Суд надлежан за доношење одлуке по питању о саставу избраног суда а расматрању пре суда избраног суда, — без обзира на то да ли су парничне стране трговци и без обзира да ли је посао трговачке природе или обичан грађански правни посао. С тога је својим решењем од 1. октобра 1925. год. под Бр. 8455. поништио решење Трговачког Суда. IV. Поступајући по тим примедбама као обавезним, Београдски Трговачки Суд је 21. децембра 1925. год. под Бр. 51058., решио: да за доношење одлуке по овом спору у питању образовања избраног суда није надлежан Трговачки Суд. Саопштио: Самуило Демајо, адвокат. Деловођа филијале трговачке радње не може бити лице које има своју сопствену протоколисану трговачку радњу. Друштво за продају „Сингер шиваћих машина", тражило је одобрење од Трговачке Коморе за отварање своје филијале, именујући за деловођу те своје филијале Н. Н. трговца из истог места. Трговачка Комора решењем бр. 13182, од 11. децембра 1928. год., одбила је Друштво од тражења, налазећи да деловођа у једној трговачкој филијали не може бити лице, које и сам има и води на своје име протоколисану трговачку радњу, већ да у место г. Н. одреди друго лице за деловођу, или да г, Н. одјави прво своју радњу по § 6. трг. зак., па да се онда одобрење њему као деловођи филијале може дати. Овакво решење, Комора мотивише овим разлозима: „По чл. 8. закона о радњама ако неко лице жели да отвори филијал своје радње мора назначити нарочитог деловођу исте филијале. Пошто, дакле закон не дозвољава да једно исто лице води и главну радњу и филијалу, онда аналого томе, једно лице не може и водити своју радњу и бити деловођа у фи лијалу туђе радње.

Како је молилачка фирма за деловођу ове своје филијале одредила лице, које има своју сопствену протоколисану трговачку радњу, то се има од овог тра)јкења као неумесног и незаконитог одбити. Саопштио: Д. Д. Б., судијч. О диспозитиву пресуде у веаи са урачунавањем притвора оптуженом. Дешава се да Касациони Суд, наш највећи суд у земљи, различито решава поједина питања из области кривичног права у својим одељењима; а бивало је случајева, и у истим одељењима и у кратким размацима времена. Један такав случај објављен је у Архивској свесци за јануар тек. године*). Сличан случај објављујемо и ми у овом чланку. Додуше, ово није једнак случај са оним који је објављен у Архиву, не бар у погледу одељења, јер тамо је неједнаке одлуке донело једно исто оделење, док овде различита одељења. Питање, које је било предмет неједнаког решавања, а које ми овде наводимо, у овоме је: Да ли треба у диспозитиву пресуде тачно израчунати колики је притвор који се урачунава оптуженом у казну, с обзиром на чл. 3. Уредбе о убрзању рада, § 64 казн. закона и § 156. а крив. суд. пост., и ако је већи од досуђене му казне, или констатовати само то: пошто је више издржао у притвору, то се одмах пушта у слободу. Ево тог примера из којег се види, како Касациони Суд расправља ово питање: По кривици Д. Б. пресудом Првостепеног суда пећског — као поротног, бр. 7266. од 22.-У-1928. год., који је одговарао за више дела, исти је осуђен за сва дела са једном годином дана затвора, за коју је држ. суд у диспозитиву пресуде дословице казао ово: „Опт. Б . .. казна се има рачунати од 22. августа 1927. г., као дана прве изречене пресуде, а у казну му се рачуна више одлежани притвор, код суда и иследне власти, по одбитку рока за ислеђење, па како је издржао више то се има пустити у слободу". Касациони Суд ништећи закључак државног суда ове пресуде, између осталог поништио га је и са разлога, што: „3.) Све време које је оптужени провео више у притвору, и које му се по § 156. а. крив. суд. пост. и чл. 3. Уредбе о убрзању рада, у издржану казну урачунава, државни је суд био дужан у диспозитиву своје пресуде да тачно определи то време, а не да самО сумарно нагласи да му се и то време у казну

*) Радосав Ј. Перуновић: Архив за правне и друштвене науке, књигп XVIII (XXXV). Бр. 1. Београд, 1929. год.