Бранич

Страна 176 ,6 Р А Н И Ч" ЈЗрој 7-12

Портрети знаменитих адвоката Адвокат Поенкаре ) од Фернанда Пајена адвоката при Апелац. Суду у Паризу

Када је имао двадесет и три године а то је било пре двадесет девет година — Рејмонд Поенкаре, први секретар Конференцје Адвоката, имао је да одржи говор пред скупом својих колега о једном од „старих". Он је изабрао за модел Дифора, бив. члана Академије, батонијеа и претседника Министарског Савета. Ми се само можемо дивити овако сигурном инстинкту. Међутим политика га није привлачила, бар тако је он говорио. То је он и доцније понављао и то не само у Палати Правде. Али како да му верујемо? Он је сам себи дао тако сјајан деманти. Још би му могли признати да он воли адвокатуру као што неки мужеви воле своју жену: они је стално варају, али је ипак желе и у исто време жале и то сваки пут, када је преваре. Уосталом сасвим је излишно постављати питање да ли Адвокат Поенкаре претпоставља политику адвокатури или адвокатуру политици. Главно је то, да је он савршен било да је у једној или другој улози. То су, уосталом, две улоге писане за исте гласове. Већ одавно се из прашине судских полица не појављују више песници, али се место њих развијају, као што је познато, многобројни парламентарци, тако да је Палата Правде постала Консерваторијум за Велику Оперу коју представља Бурбонска Палата. Може бити да акустика није иста у обема зградама, али да би се успело у једној или другој, потребно је вежбати се на истом солфежу. Не треба се због тога вређати: то ће се све више и више појављивати, јер право и политика, сваког дана све удаљеније од хладне теорије, приближују се и братиме на легендарном „пословном терену" који се обично у Француској завршава са споровима и законским пројектима. Велики број досијеа није могао никада уплашити адвоката Поенкареа. Код њега је лакоћа духа и неизмерна снага за рад. По томе је прво и примећен у Скупштини. У Скупштину је ушао када му је било двадесет шест година, али он није престајао да ради у Палати Правде као секретар адвоката ди Бујиа, јер постоји изрека да не

*) Ова је нотица изашла у листу Фигаро 20. марта 1909. год., када Поенкаре још није био лретседник Министарског Савета.

треба никад напуштати готов плен за неку неодређену ствар. Он се нарочито бавио финансијским питањима: обична кокетерија. А зар нису то питања које су најтежа и најмање позната? Али њему за то није било потребно много времена. На крају године, две, Рејмонд Поенкаре познавао их до најситнијих детаља. Он је улазио у дискусије као стари стручњак по питањима отварања и затварања кредита, везивања ванредних буџета са целином државног буџета, по питању правила о јавном књиговодству и још по много другим деликатним питањима те врсте. За кратко време најбоље специјалисте су се повлачиле кад би се он појавио. Већ у то време он је критиковао једног Г. Камила Пелтана. На сваком кораку је побеђивао Г. Субејрана. Од шале је успевао да одбаци најмудрије противразлоге Г. Леона Сеја ... Сам Г. Рувије није могао доћи к себи. Што се тиче Скупштине, она је поздравила његово прво иступање на трибини са „многоструким аплаузом" и са „дугим узвицима браво из многобројних клупа". У тридесет првој години он је постао министар и тек тада је резигнирано престао да спрема предмете за адвоката ди Бујиа. „Министар? То није положај за једног младог човека" говорила је његова мајка. Међутим она га није познавала. Он је скомно одбио портфељ Министра Финансија, и сувише тежак за његова млада плећа: то је била још једна кокетерија. Међутим тек што се инсталирао у Министарству Просвете могло се уочити да је буџет био само једна од жица у његовој стрели и на његовој лири. Још одмах га видимо како држи банкете, како претседава, отвара разне приредбе и без престанка држи говоре и то у свим могућим облицима и по разноврсним предметима. — 12. јуна 1893. год. по предмету Араго; 18. јуна у Шато Тијери о Ла Фонтену; 1. јула (увек у 1893. год.) у Салону Француских Уметника о уметности и слободи; 17. о васпитању девојака; 29. о декоративној уметности; 31., приликом раздавања награда Општег Конкурса, о класичној настави и патриотизму; 4. августа у Консерваторијуму о музици и декламацијама и то све разуме се на штету неколико повремених дискусија у Скупштини и Сенату.