Бранич

Број 1—6

„Б Р А Н И Ч*

Страна 19

нодавац предвидео за ово дело и сувише строгу казну, наиме: да кривац „до св о ј е с мрти не смије у скупштини сјес т и" и тиме га потпуно лишио сваког грађанског достојанства, јер онај коме је било забрањено, и то још насвагда, да долази на скупштине, тј. да у њима не сме седети, није се ни у људе бројао, као ни други одлучени прокаженици. А тако тешку казну могло је повлачити само јавно блудничење, као јавна саблазан, за које се иначе казнило стављањем под гомилу, али никако и мужевље брколомство које се све доскора у нашем народу није сматрало чак ни као увреда која би била нанесена жени, а камоли као један тако тежак злочин који би повлачио губитак грађанског достојанства. Ако се томе факту дода и велика потчињеност жене према човеку уопште, и према мужу посебице, која је у то доба владала у нашем народу и која је и у самоме Грбаљском законику добила видног израза, као: да мушка глава вреди приликом мирења крви две женске главе (чл. 4); да заклетва или сведоџба три жене вреди колико заклетва или сведоџба једног човека (чл. 59) да се жена при сусрету с „мушком главом" овој уклони с леве стране пута (чл. 68); да се жена кад преде кудељу и кад види „мушку главу" овој „уклони с очи", или да извади кудељу_ и да се поклони (чл. 69), и најпосле, да жена мора пољубити у руку „сваку мушку главу која оружје почне носити" гдегод је сретне (чл. 71), — било би сувише смело тврдити, да су Грбљани могли донети једну такву одлуку у корист својих жена, које су биле у нешто мало бољем положају од онога у коме се налазе праве робиње, и то противу самих себе, тј. да они, као прави господари, одговарају чашћу и својим грађанским достојанством за увреде које би нанели својим женама, или боље рећи својим робињама, тиме што би одржавали полне везе са другим женама! Такав закључак ни у колико не би одговарао фктичком стању ствари које је онда владало не само у Грбљу, него и у свима крајевима нашега народа, па се као такав мора у свему и одбацити. Ово у толико пре, што Грбаљски законодавац није признао женама чак ни оно што су им признавали црквени канони, наиме: да изневерена жена може тражити развод брака и оставити неверног мужа, 1 ) а толи ће јој признати право да га може тужити за прељубу и да он због тога може изгубити грађанско достојанство.

*) Види „Номоканон ХШ, 4 ; К р м ч и ј у гл. 48, гр. П,

Према свему томе, чл. 16. Грбаљског законика не говори о мужевљем браколомству него о јавном блудничењу, и као такав не може служити за доказ о ономе што тврди г. Томић. Шта више и кад би тај пропис говорио о мужевљем браколомству, опет би моје тврђење било тачно, јер тај пропис не садржи обичајно право, него једну сасвим нову одредбу за коју немамо доказа да је имала и своје практичне примене и да је тим путем прешла у обичајно право. Али и кад би имали о томе доказа, тај би пропис био изузетак од општег правила које је по овоме питању владало у свима крајевима нашега народа, а изузеци не чине правило него га потврђују, па би и у томе случају моје тврђење било тачно. Позивање на поменуту пресуду Шабачког магистрата неумесно је из више разлога. Из њеног текста који у целини гласи: „Судисмо Павлу Ешкерићу и В. Марковој кћери из Брдарице, коју Паво као тетак њезин облежао јест; и перви крат уфачени кад су лагали на девоикиног оца Марка и попа Јанка да су отели од ни 500 дуката, ту су обадвоје каштиговани били по 200 батина. Преко тога нису се хотели смирити, негол Павао је отишао о Илину, и одвео је на по пута Ваљева, ту су опет врат ломили, а трећи пут наимио је таљиге Паво из Шабца и отишао по њу у Брдарицу, и одвео је ноћу од оца и матере, и хотео је с номе у Цесарију пребећи, али таки отац њезин осети и јави нам. Тога ради осудисмо, девојка да иде кући, и нико да јој зле речи за то неговори, а Павла да пошаљемо у Београд на робију" (Г ла с н и к С р п. у ч еног друштва, 2-ги одељак, књ. I, 64-65), види се, да су Павле и Маркова ћерка кажњени са по 200 батина због к л е в е т е коју су нанели Марку и попу Јанку тврдећи да су им ова двојица отели 500 дуката. Да је то тачно види се још и из судске забелешке од 14. јула 1808. Бр. 295 у којој се дословце каже: „Одпуштен Паво Ешкерићич из Брадарице из апса, и дато му каштиге за 2 месеца 200 батина, што је лагао на једнога попа и човека, да му је украо 500дуката". (Г л а с н и к, I 53). Сам Павле је осуђен на робију због продуженог дела одвођења Маркове ћерке. Према томе, V овој пресуди нема ни трага ни гласа о казни због прељубе, па због тога она не може ни служити као доказ о ономе што тврди г. Томић. Осим тога, позивање на ову пресуду неумесно је још и због тога, што она не садржи обичајно право, него судску праксу редовних државних судова, јер обичајно лраво не познаје р о б и ј у као казну. Најпосле, ова