Бранич

Број 1—6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 21

12. — Г. Томић тврди, да сам у неким случајевима за изворе наводио и такве списе у које нисам ни загледао, и као доказ наводи два примера. Први се састоји у томе што сам за изда.ње Шомет-де-Фосеова дела навео: „у Берлину од 1812", а то издање не постоји, већ сам ту погрешку пренео из посредног извора, из чланка Д-ра Тих. Р. Ђорђевића Једна казна за жене (штампан у књизи Наш народни живот, 1923, стр. 153—155), јер је г. Ђорђевић ту погрешку учинио. Али док г. Ђорђевића правда, да је то учинио неком случајном омашком, можда и због тога што је имао примерак без натписног листа на коме су означени место и година штампања, па је ове заменио онима из предговора, дотле мени тако извињење не допушта, иако је с мало више добре воље могао претпоставити, да смо се и г. Ђорђевић и ја можда служили истим примерком и вероватно из истих узрока учинили исту погрешку. 1 ) Мене не извињава по свој прилици због другог примера, који се састоји у овоме. На стр. 45 своје књиге ја сам рекао: „Турци су браколомнице казнили тиме, што би их прво ставили у џак, а потом заједно с њим бацили у воду, при чему су за џак везивали камење или што друго, да би лакше потонуо. Они су тај. обичај донели и у нашу домовину, па су га примењивали не само Османлије и потурчењаци, негоунекимварошима и прави Срб и", и за ову другу реченицу коју сам сада подвукао навео сам као извор Сретен Л. П., П у т о в а њ е п о новој Србији, 17 6. Али г. Томић тврди, да ја ту књигу нисам ни видео, него да сам ову другу реченицу саставио према поменутом чланку г. Ђорђевића, а као доказ за то каже даље: „...уместо да за ову реченицу са више чињеница наведе свој прави извор,

!) Године 1922 дао ми је г. Ђорђевић на послугу своје афише окрвној освети и браколомВЦетву, На тим афишеима било је исписано: име писца, !%наслов књиге, место и година њена издања и страна V' односног места. Познавајући савесност и педантност г. Ђорђевића ја нисам проверавчо тачност исписа који се односе на наслов књиге, место и годину њена издања, јер се такве грешке чине врло, врло ретко, већ сам сву пажњу обраћао на тачност исписа који се односе на странице књиге и одатле исписивао оно што је било од значаја за моје распрпве. Како је у афишеу г. Ђорђевића било погрешно означено место и година издања Шомет-де-фосеова дела, ја сам ту погрешку из афишеа пренео у моју расправу О б р аколомству. Цакле, ова је погрешка потекла из сасвим другог разлога, а не из онога који наводи г. Томић, наиме: да у дело ПЈомет-де-Фосеово нисам ни завирио. Народ каже, да сваки суди о другоме по себи. Према томе би се могло веровати, да је г. Томић овде мени приписао особину која је својствена њему,

а то је чланак г. Ђорђевића, он је навео „Сретен Л. П. Путовање по новој Србији, 176," што није тачно, јер код „Сретена Л. П." нема свега тога непо само оно зашто се позво на њ г. Ђорђевић: два случаја бацања жена у воду без џака и без камења." — Овај приговор г. Томића потекао је само отуда, што он и у овом случају брка најосновније ствари, брка обичај бацања женауводу као такав и н а ч и н и з в ршивања тога обичаја. У наведеној реченици ја сам рекао само то, да су Турци тајобичај, тј. обичајбацањажена у в о д у, донели и у нашу домовину и да су га у неким варошима примењивали и прави Срби, о чему има доказа код „Сретена Л. П.", (као што признаје и сам г. Томић), али нигде и ни једном речи нисам рекао и то, да су Срби тај обичај вршили на исти начин на који су га вршили и Турци, тј. помоћу џака и камења. Такав закључак г. Томић је извео отуда, што је побркао обичај бацања у воду и начин његова извршивања код разних народа. Због тога је и цела ова његова замерка утолико неумеснија уколико су различитије ствари, које је г. Томић побркао. 13. — Најпосле, г. Томић ми озбиљно замера, што сам као обичај који је постојао код нашег народа узео и податак из расправе Н. Радојчића ПрваженаСтевана Првовенчаног (Глас, 90, 273), по коме је Стеван Првовенчани пре но што је отерао своју жену Јевдокију скинуо јој све до кошуље, а ову дао унаоколо потсећи, па је тако отерао, јер каже да је та чињеница неистинита, па наставља ,,„И да је г. Јелић прочитао [!] ту Радојчићеву расправу, могао је видети да је она и написана да обори ту измишљотину. А кад је та измишљотина чак намерно смишљена клевета, свакојако да не може бити ни „обичај који је постојао и код нашег народа."" —• Међутим ствар стоји овако. Г. Радојчић је доказао да је Волф, латински преводилац Никите Акомината, сасвим нетачно превео место које говори о женидби Стевановој са Јевдокијом, и да су због тога многи историчари тврдили, да је Јевдокија била прво удата за Немању, па да ју је после Немањина одласка у калуђерство, узео за жену његов син од прве жене Стеван, који је с њом и децу изродио и затим је због неке болести отерао. Г. Радојчић је доказао, да у оригиналу на грчком нема помена о томе да је Јевдокија била прво Стеванова маћеха, па после жена, али да у оригиналу стоји та чињеница, да је Стеван отерао Јевдокију на горе описани начин. Мишљење грчког историчара Милијаракиса, које ДО'